Na poklonjenju saudijskom kralju

Barak Obama danas stiže u Rijad da oda počast nedavno preminulom saudijskom kralju i susretne se sa novim monarhom, čime će potvrditi da je savezništvo sa Saudijskom Arabijom i dalje prioritet SAD.

Koliko je američkom predsedniku važno da zadrži i ojača ovo partnerstvo, najbolje svedoči to što je zbog poklonjenja kralju Salmanu skratio posetu Indiji i otkazao odlazak u Tadž Mahal. Da Bliski istok ostaje u žiži interesovanja SAD i pored američkog ovladavanja tehnikom vađenja gasa i nafte iz uljnih škriljaca, potvrđuje i brzina kojom je reagovao Vašington: kralj Abdulah je umro u petak, kada je i sahranjen, a predsednik se susreće sa Salmanom već u utorak. Setimo se da su teroristi upali u „Šarli ebdo” 7. januara, a da Vašington ni do 11. januara, kada je Francuska okupila 40 svetskih lidera na maršu podrške, nije uspeo da organizuje da u Parizu dođe ijedan visokopozicionirani zvaničnik SAD.

Američki mediji ocenjuju da se gotovo ništa neće promeniti u odnosima između dve zemlje, što znači da će Obama i dalje, zarad energetskih i strateških interesa, najtešnje sarađivati sa autokratama iz kuće Sauda. On će danas odati priznanje kraljuAbdulahu, koga je nazvao „iskrenim” i „hrabrim”, a koga su potpredsednik Džozef Bajden i državni sekretar Džon Keri ocenili kao „mirotvorca”.

Za vreme kralja Abdulaha prava žena, šiita i liberalnih mislilaca redovno su kršena. „Amnesti internešenel” je saznao da je 2013. Rijad pogubio 79 ljudi. Ispovedanje drugih religija je zabranjeno. Žene ne smeju da voze ili napuštaju zemlju bez odobrenja muških članova familije.

U avgustu prošle godine, kada se Vašington sablažnjavao nad činjenicom da je Islamska država odrubila glavu novinaru Džejmsu Foliju, Rijad je izvršio 19 smaknuća. Konzervativna monarhija takođe preferira odrubljivanje glave. Juče je izvršena prva egzekucija za vreme novog kralja, što sugeriše da vladajuća porodica ne namerava da liberalizuje ili demokratizuje državu. Na deset godina zatvora i hiljadu udaraca bičem osuđen je bloger koji je kritikovao autoritarnu vladavinu, a koji je već primio prvu turu – 50 udaraca.

Stejt department se ne libi da kritikuje vlade koje krše ljudska prava, ali primer Saudijske Arabije najbolje pokazuje da se osuđuju zemlje koje ne rade za američke interese. Saudijska nepočinstva se prećutkuju da se ne bi naljutila dinastija koja garantuje da ćeizvoziti naftu Americi i od nje kupovati oružje.

Još je predsednik Džimi Karter kazao da će njegova zemlja uraditi sve da zaštiti protok saudijske nafte. SAD jemče Rijadu obezbeđenje naftnih polja i naftnih puteva. Pre pet godina, dogovorili su se i da zemlja Meke i Medine iz SAD uveze oružje vredno 60 milijardi dolara, što je najvredniji takav ugovor u istoriji Amerike.

Koliko je Abdulah bio „čovek mira” najbolje svedoči to što je, kako je otkriveno u „Vikiliksu”, tražio od SAD da napadnu Iran, zemlju sa kojom se takmičio za uticaj i moć u regionu. Osim toga, bivši kralj je poslao snage da slome demonstracije arapskog proleća u Bahreinu, bombardovao borce Islamske države u Iraku i naoružavao pobunjenike u Siriji, od kojih su se neki okupili upravo u – Islamskoj državi. Ova organizacija je zajednički neprijatelj SAD i Saudijske Arabije jer se ona protivi koliko zapadnom uticaju na Bliskom istoku toliko i korumpiranim bliskoistočnim režimima poput onog u Rijadu.

Naravno, dve zemlje imaju svoje nesuglasice, a velikom broju Amerikanaca nije jasno kako su baš u Saudijskoj Arabiji ponikli teroristi koji su oformili Al Kaidu i organizovali 11. septembar. Od smetnji na vezi, možda je najjača bila ona kada je Džordž Buš, protivno željama saudijskog prestola, napao Irak, ali mu je dinastija ipak dozvolila da koristi njenu teritoriju za invaziju. Obamino slaganje sa rušenjem vlasti Hosnija Mubaraka u Egiptu, pokretanje nuklearnih dogovora sa Teheranom i odustajanje od intervencije u Siriji nisu bili po volji Abdulahu. Ali, to je prevaziđeno. U međuvremenu, SAD su sagradile bazu dronova u Saudijskog Arabiji, odakle gađaju osumnjičene za terorizam u Jemenu.

Diktatorska vlada u Jemenu bila je prijatelj i SAD i Rijadu, ali nedavno su prestonicu zauzeli šiitski pobunjenici sa podrškom Irana, što uznemiruje obe zemlje, a posebno kralja Salama. On će sada šiitski uticaj osećati ne samo iz Sirije, Irana ili Iraka, gde su posle američke intervencije zavladali šiiti, već i na južnoj granici, to jest iz Jemena.

Zajednički prijatelj im je Kairo. Predsedniku EgiptaAbdelu Fatahu el Sisiju, zalivske zemlje namenile su 12 milijardi dolara, od čega će najviše novca obezbediti Rijad. Sisi je na vlast došao posle državnog udara, progoni novinare, neistomišljenike i Muslimansku braću, koja su na demokratski održanim izborima došli na vlast posle Mubaraka, dakle ima sve atribute nekog ko bi morao da se nađe na meti američke kritike, ali to se ne dešava. Naprotiv, SAD nastavljaju da Kairu šalju vojnu pomoć.

Sa druge strane, Bašar el Asad, koji kao saveznike ima Iran i Rusiju, redovno je u saopštenjima i izjavama američkih zvaničnika ocenjivan kao diktator, tiranin, kao i svojevremeno Sadam Husein, čije je rušenje s vlasti pravdano njegovom nedemokratičnošću. Kako primećuje Fred Hajit, jedan od urednika „Vašington posta”, Sisi „ubija i hapsi svoje protivnike sa bestidnošću o kojoj Hosni Mubarak nije mogao ni da sanja”.

Obamin dolazak u Rijad bio je sjajan povod mnogim američkim medijima da se osvrnu na činjenicu da se njihova vlada oslanja na saradnju sa bliskoistočnim diktaturama, koje su sušta suprotnostameričkim vrednostima.

Koliko je tu licemerja, možda je najbolje primetio novinar Glen Grinvald, poznat po objavljivanju materijala Edvarda Snoudena, koji je podsetio da Vašington i za demokratski izabranog stranog predsednika tvrdi da je despot ako ne pristaje na američka pravila igre, dok kao mirotvorca i reformatora hvali i poslednje orijentalnog satrapa ako je on „američki čovek”. Obama je povodom smrti predsednika Venecuele Uga Čavesa govorio o (konačnoj) prilici za novi početak u odnosima između dve zemlje, dok sada govori o odlasku „hrabrog” kralja Abdulaha, što je, prema Grinvaldu, u najmanju ruku licemerje, budući da „zbog militarizma kralja Abdulaha i surovosti sa kojom je kršio ljudska prava, Čaves deluje kao Gandi”.