На поклоњењу саудијском краљу

Барак Обама данас стиже у Ријад да ода почаст недавно преминулом саудијском краљу и сусретне се са новим монархом, чиме ће потврдити да је савезништво са Саудијском Арабијом и даље приоритет САД.

Колико је америчком председнику важно да задржи и ојача ово партнерство, најбоље сведочи то што је због поклоњења краљу Салману скратио посету Индији и отказао одлазак у Таџ Махал. Да Блиски исток остаје у жижи интересовања САД и поред америчког овладавања техником вађења гаса и нафте из уљних шкриљаца, потврђује и брзина којом је реаговао Вашингтон: краљ Абдулах је умро у петак, када је и сахрањен, а председник се сусреће са Салманом већ у уторак. Сетимо се да су терористи упали у „Шарли ебдо” 7. јануара, а да Вашингтон ни до 11. јануара, када је Француска окупила 40 светских лидера на маршу подршке, није успео да организује да у Паризу дође иједан високопозиционирани званичник САД.

Амерички медији оцењују да се готово ништа неће променити у односима између две земље, што значи да ће Обама и даље, зарад енергетских и стратешких интереса, најтешње сарађивати са аутократама из куће Сауда. Он ће данас одати признање краљуАбдулаху, кога је назвао „искреним” и „храбрим”, а кога су потпредседник Џозеф Бајден и државни секретар Џон Кери оценили као „миротворца”.

За време краља Абдулаха права жена, шиита и либералних мислилаца редовно су кршена. „Амнести интернешенел” је сазнао да је 2013. Ријад погубио 79 људи. Исповедање других религија је забрањено. Жене не смеју да возе или напуштају земљу без одобрења мушких чланова фамилије.

У августу прошле године, када се Вашингтон саблажњавао над чињеницом да је Исламска држава одрубила главу новинару Џејмсу Фолију, Ријад је извршио 19 смакнућа. Конзервативна монархија такође преферира одрубљивање главе. Јуче је извршена прва егзекуција за време новог краља, што сугерише да владајућа породица не намерава да либерализује или демократизује државу. На десет година затвора и хиљаду удараца бичем осуђен је блогер који је критиковао ауторитарну владавину, а који је већ примио прву туру – 50 удараца.

Стејт департмент се не либи да критикује владе које крше људска права, али пример Саудијске Арабије најбоље показује да се осуђују земље које не раде за америчке интересе. Саудијска непочинства се прећуткују да се не би наљутила династија која гарантује да ћеизвозити нафту Америци и од ње куповати оружје.

Још је председник Џими Картер казао да ће његова земља урадити све да заштити проток саудијске нафте. САД јемче Ријаду обезбеђење нафтних поља и нафтних путева. Пре пет година, договорили су се и да земља Меке и Медине из САД увезе оружје вредно 60 милијарди долара, што је највреднији такав уговор у историји Америке.

Колико је Абдулах био „човек мира” најбоље сведочи то што је, како је откривено у „Викиликсу”, тражио од САД да нападну Иран, земљу са којом се такмичио за утицај и моћ у региону. Осим тога, бивши краљ је послао снаге да сломе демонстрације арапског пролећа у Бахреину, бомбардовао борце Исламске државе у Ираку и наоружавао побуњенике у Сирији, од којих су се неки окупили управо у – Исламској држави. Ова организација је заједнички непријатељ САД и Саудијске Арабије јер се она противи колико западном утицају на Блиском истоку толико и корумпираним блискоисточним режимима попут оног у Ријаду.

Наравно, две земље имају своје несугласице, а великом броју Американаца није јасно како су баш у Саудијској Арабији поникли терористи који су оформили Ал Каиду и организовали 11. септембар. Од сметњи на вези, можда је најјача била она када је Џорџ Буш, противно жељама саудијског престола, напао Ирак, али му је династија ипак дозволила да користи њену територију за инвазију. Обамино слагање са рушењем власти Хоснија Мубарака у Египту, покретање нуклеарних договора са Техераном и одустајање од интервенције у Сирији нису били по вољи Абдулаху. Али, то је превазиђено. У међувремену, САД су саградиле базу дронова у Саудијског Арабији, одакле гађају осумњичене за тероризам у Јемену.

Диктаторска влада у Јемену била је пријатељ и САД и Ријаду, али недавно су престоницу заузели шиитски побуњеници са подршком Ирана, што узнемирује обе земље, а посебно краља Салама. Он ће сада шиитски утицај осећати не само из Сирије, Ирана или Ирака, где су после америчке интервенције завладали шиити, већ и на јужној граници, то јест из Јемена.

Заједнички пријатељ им је Каиро. Председнику ЕгиптаАбделу Фатаху ел Сисију, заливске земље намениле су 12 милијарди долара, од чега ће највише новца обезбедити Ријад. Сиси је на власт дошао после државног удара, прогони новинаре, неистомишљенике и Муслиманску браћу, која су на демократски одржаним изборима дошли на власт после Мубарака, дакле има све атрибуте неког ко би морао да се нађе на мети америчке критике, али то се не дешава. Напротив, САД настављају да Каиру шаљу војну помоћ.

Са друге стране, Башар ел Асад, који као савезнике има Иран и Русију, редовно је у саопштењима и изјавама америчких званичника оцењиван као диктатор, тиранин, као и својевремено Садам Хусеин, чије је рушење с власти правдано његовом недемократичношћу. Како примећује Фред Хајит, један од уредника „Вашингтон поста”, Сиси „убија и хапси своје противнике са бестидношћу о којој Хосни Мубарак није могао ни да сања”.

Обамин долазак у Ријад био је сјајан повод многим америчким медијима да се осврну на чињеницу да се њихова влада ослања на сарадњу са блискоисточним диктатурама, које су сушта супротностамеричким вредностима.

Колико је ту лицемерја, можда је најбоље приметио новинар Глен Гринвалд, познат по објављивању материјала Едварда Сноудена, који је подсетио да Вашингтон и за демократски изабраног страног председника тврди да је деспот ако не пристаје на америчка правила игре, док као миротворца и реформатора хвали и последње оријенталног сатрапа ако је он „амерички човек”. Обама је поводом смрти председника Венецуеле Уга Чавеса говорио о (коначној) прилици за нови почетак у односима између две земље, док сада говори о одласку „храброг” краља Абдулаха, што је, према Гринвалду, у најмању руку лицемерје, будући да „због милитаризма краља Абдулаха и суровости са којом је кршио људска права, Чавес делује као Ганди”.