Mećava nije slučajnost

Bio je petak, bilo je vetrovito, hladno, padao je krupan sneg. Mećava. Darko Bajić, sa kojim smo u galeriji RTS-a razgovarali o njegovom ocu, slikaru Milošu Bajiću, rekao je – to nikako nije slučajno. „To je sigurno Miloš, to sam pomislio kad sam pogledao u nebo i krenuo da se nađem sa vama. On je voleo kontakt sa prirodom, sa nebom, grmljavinu, kišu, kada veje sneg. Ovo je verovatno danas on poslao da poruči da je sa nama.“

To veče, u prostoru u kojem do 15. februara traje izložba „Pikturalna poezija“, povodom sto godina od rođenja našeg poznatog umetnika, njegova porodica organizovala je druženje sa prijateljima, saradnicima, medijima. Radovi koje smo posmatrali podsećali su nas na to da je Bajić (1915-1995) bio prvi apstraktni slikar svoje generacije. Pohađao je kurs figuralnog crtanja kod Petra Dobrovića, zatim učio kod Bete Vukanović, studirao u klasama Mila Milunovića, Ivana Tabakovića i Nedeljka Gvozdenovića i završio tečaj u klasi Marka Čelebonovića na današnjem Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. U istoj ustanovi izabran je za asistenta, docenta i profesora (1949-1979). Bio je član osam umetničkih grupa a objavljivao je likovne priloge i karikature u „Politici“ i listovima „Skamija“, „Štipovac“, „Ošišani jež“, „Jutarnji list“. Njegova dela čuvaju Narodni muzej, Muzej savremene umetnosti, Muzej grada Beograda, Muzej Cepter u Beogradu... Kako Ljubica Miljković, autor izložbe, prenosi u katalogu, o toj svojoj apstrakciji je govorio: „U meni se pojavila pojačna radoznalost u oslobađanju likovnog izraza. Imao sam viziju i tražio način kako da se likovno izrazim. Šta me je, zapravo, privuklo apstrakciji? Napuštanje predmeta. Osećao sam da me motiv sputava. Obavezuje.“

Nered je prva reč na koju i danas Darko Bajić pomisli kada ga neko upita za atelje čoveka za kojeg je „svaka slika bila poezija“. Bar ga je tako kao dečak doživljavao.

– Iza tih vrata za mene je postojao jedan izuzetno zanimljiv svet. Po meni, tamo ništa nije bilo na svom mestu ali je bilo toliko lepo i specifično. On je svuda, u svakom ćošku postavljao elemente – parče kore od drveta, kamen posebnog oblika, kristale, natpise iz novina, kolaže koje je pravio, neke fotografije, pošto je voleo da putuje. Taj proces koji se u njemu stalno kretao meni je odavao osećaj čoveka koji stalno traži adrenalin – priča Bajić i dodaje:

– Njegovo slikarstvo za mene je bilo nedvojivi deo njegovog karektera. Voleo je da kroz sliku kaže nešto o vremenu u kojem je živeo. Nikada nije jurio za modom ali je stalno tragao za novim formama. Postojalo je vreme kada je, recimo, bio fasciniran kosmosom, pa je uradio veliki obelisk u Bačkoj Topoli, koji je tome posvetio. Širom tadašnje Jugoslavije stvarao je mozaike i freske koji su bili posvećeni toj temi. Njegova eneregija prosto me je primorala da postanem aktivan, pa sam počeo da pravim svoje prve amaterske filmove baš o njemu, njegovim slikama, aktivizmu – pošto je bio i levičar, komunista, onaj iskreni idealista koji reaguje na nepravde u svetu. Uradio sam i film o Mauthauzenu, gde je bio zatočen.

Logor i strahote koje je tamo doživeo našle su svoje ishodište i na platnima Miloša Bajića, u istoimenom figurativnom ciklusu, na kojem je od 1967. paralelno radio kao i na polju apstrakcije. U predgovoru svoje knjige „Mauthauzen 106621“,osvrćući se na period boravka u koncentracionom logoru tokom rata, poznati slikar objasnio je kako je stigao do ovog pravca: „Scene užasa sa kojima sam se suočavao nisu mi dale mira. Od realno dokumentarnog crteža prešao sam na ekspresiju, koja mi je bila bliža. Tragajući dalje za izrazom i oslobađajući ga, otišao sam do apstrakcije, ali tema nasilja nije me napuštala. Sa takvim razmišljanjima i osećanjima u sebi, suočio sam se sa današnjim nasiljima u svetu. Nasilje nije iščezlo pod nebom naše planete. Ponovo se vraća i ponovo opominje.“

Ostalo je zapamćeno da je, prema onome što je o tome ispričao deci, tamo crtao po cenu da i život izgubi. Crteže je sakrivao sa svojim prijateljima, u protivpožarnom aparatu, ili ih zakopavao u zemlju. Strah je postojao, naravno, ali je žeđ za umetnošću i željom da zabeleži jedan od najvećih zločina koji su se ikada desili bila veća od straha. Kada je i pričao o svemu tome govorio je jer je želeo da se tako nešto nikada ne ponovi. Gorčina se, međutim, nije nikada osećala. Jer, zokružujući priču o Milošu Bajiću kao čoveku a ne samo umetniku, naš sagovorenik, između ostalog i reditelj jedne o kultnih tv-serija – „Sivi dom“ – svoje detinjstvo pamti kao veoma srećno a svog oca kao uvek nasmejanog.

– Baš sam tada, snimajući tu seriju shvatio da nije problem u deci već u nedostatku ljubavi. A toga je u mojoj porodoci bilo pregršt. To nas je sve formiralo.