Мећава није случајност

Био је петак, било је ветровито, хладно, падао је крупан снег. Мећава. Дарко Бајић, са којим смо у галерији РТС-а разговарали о његовом оцу, сликару Милошу Бајићу, рекао је – то никако није случајно. „То је сигурно Милош, то сам помислио кад сам погледао у небо и кренуо да се нађем са вама. Он је волео контакт са природом, са небом, грмљавину, кишу, када веје снег. Ово је вероватно данас он послао да поручи да је са нама.“

То вече, у простору у којем до 15. фебруара траје изложба „Пиктурална поезија“, поводом сто година од рођења нашег познатог уметника, његова породица организовала је дружење са пријатељима, сарадницима, медијима. Радови које смо посматрали подсећали су нас на то да је Бајић (1915-1995) био први апстрактни сликар своје генерације. Похађао је курс фигуралног цртања код Петра Добровића, затим учио код Бете Вукановић, студирао у класама Мила Милуновића, Ивана Табаковића и Недељка Гвозденовића и завршио течај у класи Марка Челебоновића на данашњем Факултету ликовних уметности у Београду. У истој установи изабран је за асистента, доцента и професора (1949-1979). Био је члан осам уметничких група а објављивао је ликовне прилоге и карикатуре у „Политици“ и листовима „Скамија“, „Штиповац“, „Ошишани јеж“, „Јутарњи лист“. Његова дела чувају Народни музеј, Музеј савремене уметности, Музеј града Београда, Музеј Цептер у Београду... Како Љубица Миљковић, аутор изложбе, преноси у каталогу, о тој својој апстракцији је говорио: „У мени се појавила појачна радозналост у ослобађању ликовног израза. Имао сам визију и тражио начин како да се ликовно изразим. Шта ме је, заправо, привукло апстракцији? Напуштање предмета. Осећао сам да ме мотив спутава. Обавезује.“

Неред је прва реч на коју и данас Дарко Бајић помисли када га неко упита за атеље човека за којег је „свака слика била поезија“. Бар га је тако као дечак доживљавао.

– Иза тих врата за мене је постојао један изузетно занимљив свет. По мени, тамо ништа није било на свом месту али је било толико лепо и специфично. Он је свуда, у сваком ћошку постављао елементе – парче коре од дрвета, камен посебног облика, кристале, натписе из новина, колаже које је правио, неке фотографије, пошто је волео да путује. Тај процес који се у њему стално кретао мени је одавао осећај човека који стално тражи адреналин – прича Бајић и додаје:

– Његово сликарство за мене је било недвојиви део његовог каректера. Волео је да кроз слику каже нешто о времену у којем је живео. Никада није јурио за модом али је стално трагао за новим формама. Постојало је време када је, рецимо, био фасциниран космосом, па је урадио велики обелиск у Бачкој Тополи, који је томе посветио. Широм тадашње Југославије стварао је мозаике и фреске који су били посвећени тој теми. Његова енерегија просто ме је приморала да постанем активан, па сам почео да правим своје прве аматерске филмове баш о њему, његовим сликама, активизму – пошто је био и левичар, комуниста, онај искрени идеалиста који реагује на неправде у свету. Урадио сам и филм о Маутхаузену, где је био заточен.

Логор и страхоте које је тамо доживео нашле су своје исходиште и на платнима Милоша Бајића, у истоименом фигуративном циклусу, на којем је од 1967. паралелно радио као и на пољу апстракције. У предговору своје књиге „Маутхаузен 106621“,осврћући се на период боравка у концентрационом логору током рата, познати сликар објаснио је како је стигао до овог правца: „Сцене ужаса са којима сам се суочавао нису ми дале мира. Од реално документарног цртежа прешао сам на експресију, која ми је била ближа. Трагајући даље за изразом и ослобађајући га, отишао сам до апстракције, али тема насиља није ме напуштала. Са таквим размишљањима и осећањима у себи, суочио сам се са данашњим насиљима у свету. Насиље није ишчезло под небом наше планете. Поново се враћа и поново опомиње.“

Остало је запамћено да је, према ономе што је о томе испричао деци, тамо цртао по цену да и живот изгуби. Цртеже је сакривао са својим пријатељима, у противпожарном апарату, или их закопавао у земљу. Страх је постојао, наравно, али је жеђ за уметношћу и жељом да забележи један од највећих злочина који су се икада десили била већа од страха. Када је и причао о свему томе говорио је јер је желео да се тако нешто никада не понови. Горчина се, међутим, није никада осећала. Јер, зокружујући причу о Милошу Бајићу као човеку а не само уметнику, наш саговореник, између осталог и редитељ једне о култних тв-серија – „Сиви дом“ – своје детињство памти као веома срећно а свог оца као увек насмејаног.

– Баш сам тада, снимајући ту серију схватио да није проблем у деци већ у недостатку љубави. А тога је у мојој породоци било прегршт. То нас је све формирало.