Dva sveta, a kome se privoleti

Velika romantična duša teatra, ona sa kojom se diče Srećkovići, komična, i ona koja veje iz Nesrećkovića, tragična, dve zavodljive reči, talenat i obožavanje, ispunjavaju komade A. N. Ostrovskog, pa i „Talente i obožavaoce” Narodnog pozorišta u Beogradu, u režiji Slavenka Saletovića.

Dakako, ni talenti, ni obožavaoci nisu više kao što su nekad bili, ali i preobraženi, plivaju umetničkim morem, srcem i dušom, ali i lovom, i drugim moćima i povlašćenostima. Otuda je u ovom moru oduvek burno, nesigurno i promenljivo, čas grubo i drastično, čas nežno i uzvišeno, komično, veselo, pa tragično, žalostivo, rastegnuto i nategnuto, zapeto i napeto, između želja i mogućnosti, talenta i šansi, života i umetnosti. Duša hoće, ali tamo neko, klopoće!

Rani, bogomdani talenti, prve ljubavi, i sve druge lukave i varljive reči i dogodovštine na ulasku u svet pozorišta, talentovani, dirljivi obožavaoci sa dušom, i sami prikriveni, neostvareni umetnici, i oni moćniji i uticajniji, koji talenat i lepotu ugrožavaju i krivotvore, ono što je u teatru lepota, moć dara i scenskog izraza, sudaraju se, u komadu Ostrovskog, i u predstavi Slavenka Saletovića, sa onim što je pozorište ekonomije, novca, proze, prostakluka, surovosti i sirovosti, odurnosti i ignorancije. Ova naivna podela na plemenite duše i lepa bića zagledana u daljinu, i na gore, put plavog kruga sa zvezdom u sredini, i na zverolike zemaljske stvorove nezajažljivog ogoljenog apetita, sa narodskom na čelu, „u se, na se, poda se”, začudo još uvek, kako to dokazuju i „Talenti i obožavaoci” u režiji Slavenka Saletovića, funkcioniše, bar na sceni! Još ima nepopravljivih romantičara, još ima mladića koji navijaju za ugroženu lepotu i talente Njegine, ovoga puta, u tumačenju delikatne, uzdržane Jelene Helc. To je onaj život gde sam pao i ja, pre gotovo šest decenija, kada je Njeginu, u režiji Bojana Stupice, u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, igrala Mira Stupica.

Scena još uvek poseduje ovu moć očaravanja, još uvek je teatar kuća i fabrika snova i iluzija bez kojih se živeti ne da ni u najdubljoj zrelosti, pa ni u ovom suvom dobu u kome je odviše razloga za suze! Jeleni Helc koja, srećom, ne glumata, ne mlatara rukama, ni emocijama, bih, ipak, sugerisao malo više opuštenosti, vatre i zanesenosti, začudnosti. Ako je zavela lepe duše u teatru, očekujemo da dirne i pokrene zaljubive u gledalištu! I to je dokaz moći glume, talenta i scenske lepote.

A majke ko majke, pa i Domna Nade Blam: Ko o čemu, brižna i iskusna kao da je iz Nušićeve „Ožalošćene porodice”, Domna o parama, dugovima, kočijama, imanju i labudovima, kući, srećnom i sigurnom porodičnom životu. Pozorište je avantura, haos, iskušenje, a život uz jakog porodičnog čoveka nudi sigurnost, decu, sreću, život daleko od nemaštine koja ovu srpsko-rusku majku, u tumačenju Nade Blam, tišti. Pa sad vidi, biraj! Kneza Dulebova, grubijana i neopevanu prostačinu koja ne razume umetničku, pa ni žensku dušu, sa lakoćom i lagodnošću, tumači Lepomir Ivković. Bakin Zorana Ćosića je još jedna figura sa galerije onih sa malo pameti, ukusa, i nimalo duše.

Velikatov Vladana Gajovića, pa to je ono što svaka sanjalačka duša očekuje, priželjkuje, princ iz bajke, vitez na belom konju, tajanstven, uzdržan, otmen, duševan, ali i dovoljno moćan da zaštiti i usreći one koji lepotom tela i duše to zavređuju. Zavodljiv je Gajovićev Velikatov, mada mu ruke, za jednog plemića, odveć dugo leže u džepovima! Martin, obožavalac sa dušom, Radovan Miljanić, Nina Vasiljevna Olge Odanović zna šta je pozorište, talenat i lepota, ali zna i život, zna i znanje, pa ne uzima stvari, ni ljude i njihova obećanja, našte srca. Sa distancom i ironijom, Olga Odanović u predstavi Slavenka Saletovića unosi pozorišnost, duh igre, duh koji dve obale, onu snova i ideala, i onu zemaljsku plodova i moranja, na duhovit, lapidaran način, dovodi u vezu. Peđu Meluzova, momka od valjanosti i ideala, srođeno, emotivno ekonomično, tumači Mihailo Lađevac.

U ostalim ulogama, solidni Miša Janketić (Gromilov), Boško Puletić (Gavrilo), Miloš Đuričić (Vasja), Dragan Nikolić (Vozovođa). Kostimograf Milanka Berberović mlađe i nežnije je obukla u svežije i svetlije tonove, a one više od krvi i mesa, u tamnije, od braon do crne. Scenograf Aleksandar Denić.

Ostrovski gotovo uvek uspeva, pa i ovoga puta. Pravo pozorište: kuća iluzija, i razaranja iluzija, to jest, dira te, veseli, rastužuje, teši!