Два света, а коме се приволети

Велика романтична душа театра, она са којом се диче Срећковићи, комична, и она која веје из Несрећковића, трагична, две заводљиве речи, таленат и обожавање, испуњавају комаде А. Н. Островског, па и „Таленте и обожаваоце” Народног позоришта у Београду, у режији Славенка Салетовића.

Дакако, ни таленти, ни обожаваоци нису више као што су некад били, али и преображени, пливају уметничким морем, срцем и душом, али и ловом, и другим моћима и повлашћеностима. Отуда је у овом мору одувек бурно, несигурно и променљиво, час грубо и драстично, час нежно и узвишено, комично, весело, па трагично, жалостиво, растегнуто и натегнуто, запето и напето, између жеља и могућности, талента и шанси, живота и уметности. Душа хоће, али тамо неко, клопоће!

Рани, богомдани таленти, прве љубави, и све друге лукаве и варљиве речи и догодовштине на уласку у свет позоришта, талентовани, дирљиви обожаваоци са душом, и сами прикривени, неостварени уметници, и они моћнији и утицајнији, који таленат и лепоту угрожавају и кривотворе, оно што је у театру лепота, моћ дара и сценског израза, сударају се, у комаду Островског, и у представи Славенка Салетовића, са оним што је позориште економије, новца, прозе, простаклука, суровости и сировости, одурности и игноранције. Ова наивна подела на племените душе и лепа бића загледана у даљину, и на горе, пут плавог круга са звездом у средини, и на зверолике земаљске створове незајажљивог огољеног апетита, са народском на челу, „у се, на се, пода се”, зачудо још увек, како то доказују и „Таленти и обожаваоци” у режији Славенка Салетовића, функционише, бар на сцени! Још има непоправљивих романтичара, још има младића који навијају за угрожену лепоту и таленте Његине, овога пута, у тумачењу деликатне, уздржане Јелене Хелц. То је онај живот где сам пао и ја, пре готово шест деценија, када је Његину, у режији Бојана Ступице, у Југословенском драмском позоришту, играла Мира Ступица.

Сцена још увек поседује ову моћ очаравања, још увек је театар кућа и фабрика снова и илузија без којих се живети не да ни у најдубљој зрелости, па ни у овом сувом добу у коме је одвише разлога за сузе! Јелени Хелц која, срећом, не глумата, не млатара рукама, ни емоцијама, бих, ипак, сугерисао мало више опуштености, ватре и занесености, зачудности. Ако је завела лепе душе у театру, очекујемо да дирне и покрене заљубиве у гледалишту! И то је доказ моћи глуме, талента и сценске лепоте.

А мајке ко мајке, па и Домна Наде Блам: Ко о чему, брижна и искусна као да је из Нушићеве „Ожалошћене породице”, Домна о парама, дуговима, кочијама, имању и лабудовима, кући, срећном и сигурном породичном животу. Позориште је авантура, хаос, искушење, а живот уз јаког породичног човека нуди сигурност, децу, срећу, живот далеко од немаштине која ову српско-руску мајку, у тумачењу Наде Блам, тишти. Па сад види, бирај! Кнеза Дулебова, грубијана и неопевану простачину која не разуме уметничку, па ни женску душу, са лакоћом и лагодношћу, тумачи Лепомир Ивковић. Бакин Зорана Ћосића је још једна фигура са галерије оних са мало памети, укуса, и нимало душе.

Великатов Владана Гајовића, па то је оно што свака сањалачка душа очекује, прижељкује, принц из бајке, витез на белом коњу, тајанствен, уздржан, отмен, душеван, али и довољно моћан да заштити и усрећи оне који лепотом тела и душе то завређују. Заводљив је Гајовићев Великатов, мада му руке, за једног племића, одвећ дуго леже у џеповима! Мартин, обожавалац са душом, Радован Миљанић, Нина Васиљевна Олге Одановић зна шта је позориште, таленат и лепота, али зна и живот, зна и знање, па не узима ствари, ни људе и њихова обећања, наште срца. Са дистанцом и иронијом, Олга Одановић у представи Славенка Салетовића уноси позоришност, дух игре, дух који две обале, ону снова и идеала, и ону земаљску плодова и морања, на духовит, лапидаран начин, доводи у везу. Пеђу Мелузова, момка од ваљаности и идеала, срођено, емотивно економично, тумачи Михаило Лађевац.

У осталим улогама, солидни Миша Јанкетић (Громилов), Бошко Пулетић (Гаврило), Милош Ђуричић (Васја), Драган Николић (Возовођа). Костимограф Миланка Берберовић млађе и нежније је обукла у свежије и светлије тонове, а оне више од крви и меса, у тамније, од браон до црне. Сценограф Александар Денић.

Островски готово увек успева, па и овога пута. Право позориште: кућа илузија, и разарања илузија, то јест, дира те, весели, растужује, теши!