Sto godina od epidemije pegavca u Srbiji

Pre tačno sto godina, u hladno ratno proleće 1915. godine Srbiju je tresla epidemija pegavog tifusa zbog koje je umrlo 35.000 srpskih vojnika, 35.000 zarobljenika i 120.000 civila. Pukovnik i epidemiolog dr Radovan Čekanac sa Vojnomedicinske akademije u Beogradu, koji je izučavao ovu epidemiju, podseća da su se prvi slučajevi pegavca u Srbiji javili sporadično početkom oktobra 1914. do kada je opšte zdravstveno stanje srpske vojske bilo relativno zadovoljavajuće. Epidemija je buknula neočekivano i naglo, po završetku Kolubarske bitke (15. decembra), među zarobljenicima u rejonu Valjeva, gde su bili najveći prihvatni zarobljenički logori. Zarobljeno je između 45.000 i 60.000 austrougarskih vojnika i 3.000 ranjenika i bolesnika od pegavca. Poljske bolnice bile su izvor zaraze, jer su se u njima na istom mestu okupljali i mešali ranjenici, bolesnici i zaraženi, zbijeni jedan uz drugog, pa se zaraza lako prenosila i širila.

– Nijedna nesreća ne ide sama: uz rat, u koji je Srbija ušla 1914. godine, malobrojni lekari, uz lošu organizaciju vojnog i civilnog saniteta i bez poznavanja epidemiologije morali su da sebore sa epidemijom pegavog tifusa, koja se brzo razbuktala i dovela do tada gotovo neviđenih, katastrofalnih, posledica po broju žrtava–kaže za „Politiku” dr Čekanac.

Zima i hladno vreme su samo pogoršavali stvari, jer je bilo teško održavati higijenu, a pored toga, o pegavcu, skoro se ništa nije znalo.

– Proučavao sam sve epidemije na području Srbije i bivših republika Jugoslavije, ali apsolutno nema nijedne koja se može uporediti po veličini i strahotama sa ovom. Tragedijazbog pegavca izazvala je još jednu dramu: većina srpskih lekara je obolela. Konačan bilans jeste da je od 595 srpskih lekara, njih 122 umrlo u toku ove epidemije– navodi naš sagovornik.

Tifus je tada bio tipična ratna zaraza: pegavac, malarija i dizenterija čine čuvenu „veliku trojku”, bolesti koje su najčešće do izražaja dolazile u ratovima, napominje dr Čekanac i dodaje kako je nemačka, odnosno Romelova vojska izgubila bitke u Africi zbog dizenterije, a ne od oružja.

– Danas, kada o pegavcu znamo sve, to nije više ni teška, ni smrtonosna bolest i leči se antibioticima, ali tada nismo znali ništa i zato je odnela na hiljade života. Imali smo dobre hirurge i interniste, ali malo lekara koji su se bavili preventivnom medicinom. Istina je da su i u to doba postojali neki medicinski radovi, ali naši vojni lekari i vojni sanitet za njih nisu znali tako da nisu znali ni da je uzročnik pegavca bakterija koju prenosi vaška. Zato u nekim izveštajima nalazimo da su lekari okrivili vlast, što je dozvolila to neznanje, jer su doktori još u Alžiru 1909. utvrdili ko prenosi bolest – navodi naš sagovornik.

Tifus pegavac je infektivna bolest, koju prati dugotrajna temperatura, glavobolja, ospa i veliki broj poremećaja stanja svesti.Uzročnik oboljenja je bakterija rikecija,kojuprenosi bela vaš, živeći u šavovima rublja i odeće.U uslovima povećane gustine smeštaja,u ratuili izbegličkim kampovima, kada vojnici nisu u mogućnosti da redovno menjaju odeću i da se kupaju, vaši se brzo rašire i epidemija je tu.

Pitanje gde se najpre pojavio pegavi tifus u Srbiji i danas ostaje bez odgovora – kod izbeglica, u našoj vojsci ili kod Austrijanaca. Dr Čekanac kaže da se čak može smatrati da je epidemija pegavog tifusa u Srbiji predstavljala „primer nehotičnog bakteriološkog rata, jer je, kako kaže ogroman broj nosilaca bakterije rikecije, stigao preko Poćorekovih trupa iz Bosnei ubacio uzročnike u srpski živalj”.

Dr Čekanac je pronašao i izveštaje iz „Njujork tajmsa”od 26. marta 1915, koji govore o žrtvama pegavca u Srbiji, a 29. aprila 1915.iste novine objavljuju članak pod naslovom „Austrijanci doneli tifus u Srbiju”.

U februaru i martu epidemijaje dostigla kulminaciju.Radikalni preokret u borbi sa epidemijom donosi takozvano srpsko bure – originalni način dezinfekcije odeće i posteljine.

– Pegavac je, zapravo, zaustavljen uz pomoć nekoliko mera, jer od pojedinačnih ne bi bilo koristi. Prvo je uvedena kontrola na železničkim stanicama, kroz koju su morali da prođu svi koji idu ili se vraćaju sa fronta. Od presudnog značaja za suzbijanje epidemijebilo je „srpsko bure”, kasnije „partizansko bure”, u kojem se zagrevala voda i vodenom parom su se uništavale vaši u vešu i odeći. Važni su bili i posebni, dezinfekcioni vozovi i pokretna kupatila, čime je obezbeđeno kupanje i presvlačenje ljudstva – objašnjava dr Čekanac.

Bure je impresioniralo svojom jednostavnošću i efikasnošću, čak i predsednika srpske vlade Nikolu Pašića. Naredio je da se odmah napravi 100 komada i pošalju kao model u svako gradsko naselje. U vojsci je uvedeno po jedno na svakih 250 vojnika uz improvizovano pokretno kupatilo. Broj obolelih koji je do tada iznosio 1.000 do 2.500 dnevno, već je posle 14 dana primene „srpskog bureta” redukovan na polovinu.

– Mnogo je dokaza da je pegavac zaustavljen samo planiranim merama, uz pomoć brojnih inostranih misija, a pre svega britanske, sa doktorom Hanterom na čelu, koji je imao sa pegavcem iskustva iz Indije i koji je izmislio bure. Zahvaljujući njima epidemija, koja je u martu dostigla vrhunac, praktično već u maju počela je da se gasi. Nisu tačne priče da je pegavac u Srbiji zaustavljen spontano, zbog toplih, prolećnih dana, kako su tvrdili neki izvori, već zbog nove taktike borbe – zaštite zdravih.Epidemija pegavca kod nas je stala, a nastavila se u Poljskoj u toku uzastopne četiri godine, a takođe u Rumuniji i Rusiji– kaže dr Čekanac.

Procene govore da je Srbija u Prvom svetskom ratu izgubila 400.000 vojnika, tako da ipak nije tačno verovanje da je pegavac odneo gotovo isto toliko života kao ratni okršaji.

– Pegavac je odneo mnogo života: smrtnost u ovoj epidemiji, po proceni dr Hantera, kretala se u 30 do 50 odsto obolelih, ali tačan broj umrlih u to vreme nije bio poznat–kaže dr Čekanac.