Sindikalni put od nemačkih do afričkih plata

Užice – Sa 40 godina i tri meseca radnog staža, užički sindikalac Petrašin Drulović odlazi u penziju. Decenije je proveo na čelnim sindikalnim funkcijama: s radničkim potrebama se suočavao i u vreme visokih plata u razvijenoj industriji i u ovo doba privrednog preživljavanja, sindikatom rukovodio u dva sistema. S tim što o privrednim i drugim nevoljama ni u socijalizmu ni u kapitalizmu nije ćutao, jer su mu mediji i javnost, kako kaže, bili saveznik.

Toliko dobrog i lošeg Petrašin pamti, ali onim što kao dugogodišnji predsednik Veća Samostalnog sindikata za Zlatiborski okrug ostavlja ipak nije zadovoljan: „Prilike za zaposlene nikad nisu bile teže. Eh, kamo sreće da u penziju odlazim, a ostavljam zadovoljno članstvo”, kazuje za „Politiku“.

Dok su drugi proteklih godina ćutali kad nam se privreda obrušavala i u njoj radna mesta gašena, ovaj sindikalac je koristio svaku ponuđenu priliku da javno na to upozori. Užice je, uvek ponavlja, do pre dve i po decenije imalo 35.000 zaposlenih od čega 17.000 u razvijenoj industriji, da bi danas ostalo sa 21.000 radnika od kojih 5.000 u industrijskim preduzećima. Ovde je gotovo svaka druga privatizacija propala, stečaj je svakodnevica. Sada samo desetak privrednih firmi kako-tako posluje, a prava radnika nikad nisu bila na nižem nivou. Došli smo u situaciju, naglašava Drulović, da će radnici, kao s kraja 19. veka, opet početi da se bore za one „tri osmice“ (po osam sati rada, odmora i slobodnog vremena).

Još teže mu ovo danas pada kad se seti svojih sindikalnih početaka. Radio je nekad kao majstor na održavanju u Valjaonici bakra i aluminijuma, pa 1984. godine postao predsednik sindikata celog tog složenog sistema sa oko 7.000 radnika. – Bila su to zlatna vremena naše privrede. Odlično se poslovalo i izvozilo, primali smo u fabrici po 13 plata godišnje, davao se višak na zarade, bilo je i para i radničkih prava. Sećam se da smo tražili da imamo plate kao radnici u ovoj delatnosti u Nemačkoj. Ali primali smo upola, jer su na istom radnom mestu na kome je radio jedan nemački radnik bila naša dva. Slatke muke su tada mučili sindikalci: kako potrošiti toliku članarinu, gde graditi radnička odmarališta po moru i planinama, kome dati besplatno banju, kako izboriti novi višak na platu – priča Petrašin koji je tada vodio i sindikat sistema „Jugobakar“ sa ukupno 36.000 zaposlenih iz firmi širom SFRJ.

Jedno vreme je, potom, opet radio kao majstor u valjaonici, a kad je počeo novi milenijum postao je sekretar okružnog sindikalnog veća. Njime od 2004. godine rukovodi kao predsednik. – Ova privatizacija potpuno je slomila nekad razvijenu privredu. Užice je od ponosa države, kao drugi grad u platama, palo po primanjima ispod republičkog proseka. Paradoks je da je takva privatizaciona pljačka izvršena u skladu sa zakonom. Mnogi radnici u sindikat dolaze i žale se na poslodavce: da im ne daju redovno plate i ne uplaćuju doprinose, da ih omalovažavaju i šikaniraju, grejanje u pogonima isključuju, trudnice otpuštaju, da se gazde enormno bogate dok zaposlene bez plata ostavljaju. Zato je ovde bilo slučajeva i da su radnici hteli da prodaju most pred propalom fabrikom zarad neisplaćenih plata, da svoje radne knjižice traže na gradskoj deponiji gde su bile bačene, da i sada u halama stoje stare mašine iako je fabrika davno prestala da radi – nabraja naš sagovornik.

Na pitanje šta je sindikat preduzeo da stanje ne bude takvo, Drulović odgovara da je bilo mnoštvo primera kad se ljudima pomoglo, ali je zakon u ovoj oblasti suzio manevar i sindikatu tako da je katkad „požare gasio takoreći bez vode“. – Mnoga vrata za pomoć otvorili smo radnicima u nevolji, pomogli u povezivanju staža, u zasnivanju radnog odnosa onima koji su radili na crno, davali besplatnu pravnu pomoć, tražili sa stečajnim upravama rešenja za zaposlene. Ali je mnogo teško, jer u ovoj državi jedino kod radne snage funkcioniše tržišna ekonomija: ponuda ljudi za posao je velika, a potražnja minimalna, pa to gazde zloupotrebljavaju i daju afričke plate. A radnici najčešće ćute da ne izgube i takvo radno mesto. Nekad je, na primer, po 30 radnika bivše „Rakete“ dolazilo u moju kancelariju da se žali, pa kad pođemo u privredni sud desetak ih odustane, dalje ka opštini raziđe se još desetak, tako da ih samo nekoliko sa mnom dođe kod gradonačelnika. Rečju, sindikat je jedina snaga koja u ovo vreme može radnike da zastupa, s tim što oni treba da paze pri izboru sindikalnih predstavnika. Samo ako je izabrani častan i hrabar on neće kod poslovodstva lične interese staviti iznad interesa članstva – sumira Petrašin Drulović.

Branko Pejović