Синдикални пут од немачких до афричких плата

Ужице – Са 40 година и три месеца радног стажа, ужички синдикалац Петрашин Друловић одлази у пензију. Деценије је провео на челним синдикалним функцијама: с радничким потребама се суочавао и у време високих плата у развијеној индустрији и у ово доба привредног преживљавања, синдикатом руководио у два система. С тим што о привредним и другим невољама ни у социјализму ни у капитализму није ћутао, јер су му медији и јавност, како каже, били савезник.

Толико доброг и лошег Петрашин памти, али оним што као дугогодишњи председник Већа Самосталног синдиката за Златиборски округ оставља ипак није задовољан: „Прилике за запослене никад нису биле теже. Ех, камо среће да у пензију одлазим, a oстављам задовољно чланство”, казује за „Политику“.

Док су други протеклих година ћутали кад нам се привреда обрушавала и у њој радна места гашена, овај синдикалац је користио сваку понуђену прилику да јавно на то упозори. Ужице је, увек понавља, до пре две и по деценије имало 35.000 запослених од чега 17.000 у развијеној индустрији, да би данас остало са 21.000 радника од којих 5.000 у индустријским предузећима. Овде је готово свака друга приватизација пропала, стечај је свакодневица. Сада само десетак привредних фирми како-тако послује, а права радника никад нису била на нижем нивоу. Дошли смо у ситуацију, наглашава Друловић, да ће радници, као с краја 19. века, опет почети да се боре за оне „три осмице“ (по осам сати рада, одмора и слободног времена).

Још теже му ово данас пада кад се сети својих синдикалних почетака. Радио је некад као мајстор на одржавању у Ваљаоници бакра и алуминијума, па 1984. године постао председник синдиката целог тог сложеног система са око 7.000 радника. – Била су то златна времена наше привреде. Одлично се пословало и извозило, примали смо у фабрици по 13 плата годишње, давао се вишак на зараде, било је и пара и радничких права. Сећам се да смо тражили да имамо плате као радници у овој делатности у Немачкој. Али примали смо упола, јер су на истом радном месту на коме је радио један немачки радник била наша два. Слатке муке су тада мучили синдикалци: како потрошити толику чланарину, где градити радничка одмаралишта по мору и планинама, коме дати бесплатно бању, како изборити нови вишак на плату – прича Петрашин који је тада водио и синдикат система „Југобакар“ са укупно 36.000 запослених из фирми широм СФРЈ.

Једно време је, потом, опет радио као мајстор у ваљаоници, а кад је почео нови миленијум постао је секретар окружног синдикалног већа. Њиме од 2004. године руководи као председник. – Ова приватизација потпуно је сломила некад развијену привреду. Ужице је од поноса државе, као други град у платама, пало по примањима испод републичког просека. Парадокс је да је таква приватизациона пљачка извршена у складу са законом. Многи радници у синдикат долазе и жале се на послодавце: да им не дају редовно плате и не уплаћују доприносе, да их омаловажавају и шиканирају, грејање у погонима искључују, труднице отпуштају, да се газде енормно богате док запослене без плата остављају. Зато је овде било случајева и да су радници хтели да продају мост пред пропалом фабриком зарад неисплаћених плата, да своје радне књижице траже на градској депонији где су биле бачене, да и сада у халама стоје старе машине иако је фабрика давно престала да ради – набраја наш саговорник.

На питање шта је синдикат предузео да стање не буде такво, Друловић одговара да је било мноштво примера кад се људима помогло, али је закон у овој области сузио маневар и синдикату тако да је каткад „пожаре гасио такорећи без воде“. – Многа врата за помоћ отворили смо радницима у невољи, помогли у повезивању стажа, у заснивању радног односа онима који су радили на црно, давали бесплатну правну помоћ, тражили са стечајним управама решења за запослене. Али је много тешко, јер у овој држави једино код радне снаге функционише тржишна економија: понуда људи за посао је велика, а потражња минимална, па то газде злоупотребљавају и дају афричке плате. А радници најчешће ћуте да не изгубе и такво радно место. Некад је, на пример, по 30 радника бивше „Ракете“ долазило у моју канцеларију да се жали, па кад пођемо у привредни суд десетак их одустане, даље ка општини разиђе се још десетак, тако да их само неколико са мном дође код градоначелника. Речју, синдикат је једина снага која у ово време може раднике да заступа, с тим што они треба да пазе при избору синдикалних представника. Само ако је изабрани частан и храбар он неће код пословодства личне интересе ставити изнад интереса чланства – сумира Петрашин Друловић.

Бранко Пејовић