Da li su prosvetni radnici klasa za sebe?

Tri aktuelna fenomena zaslužuju poseban osvrt kada je u pitanju štrajk prosvetnih radnika. Najpre, sindikati u prosveti tvrde kako je štrajk koji ulazi u peti mesec trajanja jedan od najdužih u istoriji prosvete u Srbiji. Ako je to tačno onda naprosto bode oči činjenica da jedan takav el grandisimo štrajk prolazi nezapaženo u ovoj zemlji. Naime, veći deo javnosti i dalje nema pojma da prosvetni radnici štrajkuju. Štaviše, i sami prosvetni radnici nisu sigurni koliko vaspitno-obrazovnih ustanova u ovom trenutku štrajkuje – pet, šest ili sedam stotina?

Naposletku, postavlja se pitanje da li ministar prosvete ima pravo da uslovljava potpisivanje kolektivnog ugovora prekidom štrajka prosvetnih radnika i da li je u redu to što štrajkačima preti dodatnim umanjenjem ionako bednih zarada? Elem, postoji jedna vrlo interesantna knjižica koja se zove Ustav Republike Srbije u kojoj se mogu naći dva ništa manje interesantna člana: pravo na rad i pravo na štrajk. Stručnjaci u resornom ministarstvu trebalo bi da ih s vremena na vreme pročitaju u trenucima dokolice.

S druge strane, krajnje je nerazborito to što ljudi u Srbiji smatraju da prosvetni radnici nemaju pravo da štrajkuju, jer, zaboga, ionako malo rade. Reč je o klasičnom stereotipu prema kojem prosvetni radnici više vremena provedu na raspustima negoli u školi. Naravno, u pitanju je notorna neistina koja pravi štetu radnicima u prosveti, pošto ih trajno obeležava kao nekakve prosvetne neradnike sa kojima se nipošto ne treba solidarisati.

Zanimljivo je da je pomenuti stereotip prilično ukorenjen u društvu u kojem (gle čuda) procenat visokoobrazovanih zamalo premašuje postotak nepismenih. Otuda je teško očekivati da prosvetni radnik bude uvažavana i shvaćena persona? Drugo, on je persona non grata – naročito ako se u obzir uzmu preterivanja u pogledu bezgraničnih prava učenika nauštrb autoriteta profesorskog kadra. Naravno, posredi je dobro poznati produkt kopi-pejst tretmana evropskih pedagoških standarda od strane ministarstva prosvete, koji polako, ali sigurno vodi dodatnom srozavanju statusa prosvetnih radnika u ovoj zemlji. Stoga ne treba da čudi što štrajk prosvetara protiče neprimetno i što ne uživa medijsku pažnju koju je uživao štrajk advokata.

No, za razliku od prosvetara, advokati su u odbranu vlastitih interesa krenuli frontalno i jedinstveno, dopustivši sebi luksuz da ne rade čak nekoliko meseci, što pokazuje da jedino pripadnici dobrostojećih društvenih esnafa mogu sebi priuštiti višemesečnu obustavu rada. Prosvetari nešto slično sebi izgleda ne mogu priuštiti, budući da ne pripadaju dobrostojećem sloju kojem bi novčani štek omogućio realizaciju „totalnog” štrajka.

S druge strane, nameće se pitanje – da li prosvetni radnici Srbije poseduju karakteristike koje ih u sociološkom pogledu kvalifikuju za status društvene klase? Uzmemo li u obzir da društvenu klasu čini grupa ljudi koja ima istovetan odnos prema sredstvima za proizvodnju, isti društveni status i materijalni položaj, istovetan posao i sličan životni stil – onda prosvetni radnici uistinu predstavljaju društvenu klasu. Jedina nepoznanica je da li se radi o klasi po sebi ili klasi za sebe?

Marks je davnih dana ustanovio razliku između pripadnika klase za sebe, koji poseduju svest o vlastitom (nepovoljnom) položaju, ali koji su voljni da ga konkretnom akcijom (klasnom borbom) poboljšaju – i pripadnika klase po sebi, koji su nesvesni sopstvenog položaja i nevoljni su da ga konkretnom akcijom menjaju na bolje.

S obzirom na to da su prosvetni radnici trenutno stešnjeni između nerazumevanja šireg društvenog miljea i nemilosti uže vlastodržačke kaste, postavlja se pitanje kojoj od rečenih klasa oni danas pripadaju? Ili ako strah od gubitka radnog mesta po sebi parališe potrebu prosvetnog radnika da se bori za sebe – onda je odgovor na prethodno pitanje apsolutno izlišan, a potezi ministarstva prosvete sasvim logični i razumljivi.

*Sociolog