Siriza i preventivna kontrarevolucija

Medijski diskurs oko Sirize, sada već vladajuće stranke u Grčkoj, kruži oko reči radikalno. Nakon stupanja Aleksisa Ciprasa na poziciju premijera, među medijskim poslenicima, a sve više i među evropskom finansijskom oligarhijom i birokratijom, počinje da kruži jedan bauk, bauk radikalne levice. Nezvanično, vladari Evrope plaše se domino-efekta koji bi se ogledao u pobedama „radikalno levih partija”.

Jasno je da politika Sirize uopšte nije radikalno levičarska. Jer mere o kojima ona govori i koje planira da preduzme ostaju u okvirima kapitalizma. Sve dok se ne dovodi u pitanje privatno vlasništvo nad sredstvima za proizvodnju, nema reči o radikalnoj levici. Drugačije rečeno, stvar je u tome što Siriza ne dovodi u pitanje kapitalizam kao takav. (Drugo je pitanje da li je tako nešto trenutno realno moguće, odnosno, da li je ostvarivo?) Ona se samo bori za kapitalizam sa ljudskim licem. A to je stara politika socijaldemokratije koja nije bila grobar kapitalizma nego je, sasvim suprotno, bila lekar kraj njegove bolesničke postelje.

Sada se možemo vratiti diskursu medija i postaviti pitanje zašto taj diskurs Sirizu uporno naziva radikalno levom partijom? Očigledno je reč o učinku dejstva neoliberalne ideologije koja svaki otklon od neoliberalne političke ekonomije, pa makar to bio i pokušaj povratka na ekonomsku politiku države blagostanja unutar kapitalizma, smatra radikalnim. Ali, postoji tu još nešto. U knjizi „Kontrarevolucija i revolt” Herbert Markuze ukazao je na to da kapitalistički sistem u najrazvijenijim zemljama Zapada neprestano poteže za nekom vrstom kontrarevolucije, imajući u vidu da ne samo da ne postoji konkretna revolucija spram koje treba reagovati, nego nekakve eventualne revolucije u razvijenim zemljama nema ni na vidiku, ona je isključivo preventivna. Pa ipak, samo preduzimanje kontrarevolucionarnih preventivnih mera ukazuje na to da unutar kapitalističkog sistema postoji permanentni strah od revolucije. Markuzeovim rečima: „Kapitalizam se reorganizuje da bi predupredio opasnost jedne revolucije koja bi bila najradikalnija od svih dosadašnjih revolucija: prva stvarna svetskoistorijska revolucija.”

Pozajmljujući terminologiju koju je upotrebljavao Markuze, politiku ideološko-medijskog diskursa o Sirizi kao radikalnoj levici mogli bismo nazvati preventivnom ideološko-medijskom kontrarevolucijom. Ova kontrarevolucija usmerena je na postizanje dva efekta. Prvi se odnosi na sprečavanje eventualnog porasta popularnosti radikalno levih pokreta koji bi u tom slučaju mogli biti diskreditovani, pa čak i kriminalizovani kao neka vrsta terorista. Jer, ako je Siriza radikalno leva partija, a u stvari ostaje u okvirima kapitalizma, onda njena politika postaje mera radikalizma s leva koji kapitalizam može da dopusti.

Dakle, na ovaj način diskredituje se istinska alternativa dovođenja kapitalizma kao takvog u pitanje od strane istinske radikalne levice. Drugi efekat se odnosi na pripremu terena za ofanzivu u slučaju neuspeha politike koju Siriza bude sprovodila. U slučaju tog neuspeha ideološko-medijski diskurs stupiće u ofanzivu u kojoj će medijski prostor biti opsežno „bombardovan” i kontaminiran izjavama o tome kako se još jednom pokazalo da su „radikalno” leve politike osuđene na neuspeh i da predstavljaju „mlaćenje prazne slame”, ili da predstavljaju oličenje politike „lako ćemo”. Kako god, jasno je da je kapitalistička mašina, da se poslužimo izrazom Deleza i Gatarija, čak i kada se čini da je u defanzivi, uvek u nekoj vrsti ofanzive. U kapitalističkoj ofanzivi koja se trenutno vodi svojim tretiranjem Sirize kao radikalne levice mnogi medijski poslenici su vojnici koje je kapitalizam isturio u prve borbene redove. Drugo je pitanje da li oni znaju da to čine (Žižekovo shvatanje ideologije), ili ne znaju da to čine (Marksovo shvatanje ideologije). U svakom slučaju, prema našem mišljenju, oni to čine.

Bloger časopisa ,,Novi plamen”