Lutke usavršava mašta

Zrenjanin – Tek kad se odigra predstava i kad vidim reakciju dece znam da li sam svoj posao dobro odradio, kaže Tibor Farago, koji već skoro tri decenije izrađuje lutke za predstave u zrenjaninskom pozorištu „Toša Jovanović”. Lutkarska scena ovog teatra jedna je od najviše nagrađivanih u bivšoj Jugoslaviji i sadašnjoj Srbiji.

Malo je ljudi u Srbiji koji se profesionalno bave ovim poslom. Kod nas nema ni mesta gde bi se školovali kadrovi za ovu struku ali je, po mišljenju zrenjaninskih poslenika pozorišne umetnosti, zahvaljujući talentu i iskustvu, Farago dostigao vrhunac.

– Možda u našem pozorištu postižemo dobre rezultate i zbog toga što nemamo neke posebne uslove. Mlada scenografkinja Sandra Nikač završila je scenografiju u Beogradu pa je onda išla na master studije u Kardif, gde se nalazi poznati lutkarski centar. Došla je kod nas na neko vreme, da uči i na našim iskustvima. Bila je oduševljena što mi sve radimo u mnogo skromnijim uslovima nego u svetu. Radimo „pomoću štapa i kanapa”, ali ispadnu proizvodi koji se dopadaju rediteljima, scenografima i, što je najvažnije, gledaocima. Nema veze što nemamo savremenu podršku u alatima i materijalu. Imamo nož, makaze, iglu, konac, istrajnost i mnogo strpljenja – kaže majstor za lutke, koga svi zovu Tibi.

Kada se ide na novu predstavu, on sazna odmah posle direktora. Čim mu reditelj i scenograf donesu skice počinju dogovori o izgledu lutaka. Oni predlože, a on im sugeriše. Dogodi se da ne prihvate sugestije, pa kad počnu probe onda se lutke donose na korekcije i neretko se dešava da na kraju liče na njegov prvobitni predlog.

– Bitno je da kreatori lutaka prihvataju borbu mišljenja i da su tolerantni, pri čemu cene moje iskustvo – kaže Tibi i objašnjava da se lutke dobro upoznaju tek na pozornici. – Događa se da one namerno nemaju oči, ali u predstavi se to ne primeti. Lik u predstavi tumače i lutka i glumac. Treba znati da autori, a pritom se, pored ostalih, misli i na mene, ostavljaju prostor da deca domaštaju priču i izgled aktera. Tako mislim da lutka ne treba da dočara karakter lika, već to treba da se ostavi deci. Čak je dobro da ona različito vide junake svojih predstava – pojašnjava majstor Farago.

Čovek, koji kaže da je u ovom poslu potrebno znati i umeti i imati inspiraciju, bio je i scenograf i glumac i izradio je više od hiljadu lutaka. Neke glume decenijama, pa su im potrebne popravke. Uglavnom, siguran je da ova scena nikada nije kupila gotovu lutku. Po njemu su predstave zrenjaninskih lutkara ušle u klasiku pozorišta. „Mitovi Balkana”, u kojima je i sam nastupao, dobili su sve moguće nagrade, a jedan časopis proglasio ih je za predstavu godine u konkurenciji svih pozorišnih žanrova. Učestvovala je na Bitefu i Sterijinom pozorju, a u kriznim godinama, početkom devedesetih, za vreme najvećih blokada, bila je na festivalu u Atini. Zbog problema oko prelaska opreme na granici, scenografija je ostala tamo, gde je, sticajem okolnosti, odigrana i poslednja predstava. Tako su „Mitovi Balkana” zaista postali mit i otišli u legendu. „Pričalove priče” igrane su duže od četiri decenije.

– Nema veze što se često dogodi da izrađivači lutaka „ispadnu” sa spiska kad se navode autori predstava. Mislim da svi zajedno radimo važnu stvar. Umesto da su stalno uz kompjuter, deca dolaze i u pozorište, pa se tako odlučuju za prave vrednosti. Viđao sam ovde ljude dok su bili deca, a oni sada dovode i svoju decu. Lutke će preživeti na daskama. U to sam ubeđen jer ih mališani vole – kaže Tibor Farago.