Лутке усавршава машта

Зрењанин – Тек кад се одигра представа и кад видим реакцију деце знам да ли сам свој посао добро одрадио, каже Тибор Фараго, који већ скоро три деценије израђује лутке за представе у зрењанинском позоришту „Тоша Јовановић”. Луткарска сцена овог театра једна је од највише награђиваних у бившој Југославији и садашњој Србији.

Мало је људи у Србији који се професионално баве овим послом. Код нас нема ни места где би се школовали кадрови за ову струку али је, по мишљењу зрењанинских посленика позоришне уметности, захваљујући таленту и искуству, Фараго достигао врхунац.

– Можда у нашем позоришту постижемо добре резултате и због тога што немамо неке посебне услове. Млада сценографкиња Сандра Никач завршила је сценографију у Београду па је онда ишла на мастер студије у Кардиф, где се налази познати луткарски центар. Дошла је код нас на неко време, да учи и на нашим искуствима. Била је одушевљена што ми све радимо у много скромнијим условима него у свету. Радимо „помоћу штапа и канапа”, али испадну производи који се допадају редитељима, сценографима и, што је најважније, гледаоцима. Нема везе што немамо савремену подршку у алатима и материјалу. Имамо нож, маказе, иглу, конац, истрајност и много стрпљења – каже мајстор за лутке, кога сви зову Тиби.

Када се иде на нову представу, он сазна одмах после директора. Чим му редитељ и сценограф донесу скице почињу договори о изгледу лутака. Они предложе, а он им сугерише. Догоди се да не прихвате сугестије, па кад почну пробе онда се лутке доносе на корекције и неретко се дешава да на крају личе на његов првобитни предлог.

– Битно је да креатори лутака прихватају борбу мишљења и да су толерантни, при чему цене моје искуство – каже Тиби и објашњава да се лутке добро упознају тек на позорници. – Догађа се да оне намерно немају очи, али у представи се то не примети. Лик у представи тумаче и лутка и глумац. Треба знати да аутори, а притом се, поред осталих, мисли и на мене, остављају простор да деца домаштају причу и изглед актера. Тако мислим да лутка не треба да дочара карактер лика, већ то треба да се остави деци. Чак је добро да она различито виде јунаке својих представа – појашњава мајстор Фараго.

Човек, који каже да је у овом послу потребно знати и умети и имати инспирацију, био је и сценограф и глумац и израдио је више од хиљаду лутака. Неке глуме деценијама, па су им потребне поправке. Углавном, сигуран је да ова сцена никада није купила готову лутку. По њему су представе зрењанинских луткара ушле у класику позоришта. „Митови Балкана”, у којима је и сам наступао, добили су све могуће награде, а један часопис прогласио их је за представу године у конкуренцији свих позоришних жанрова. Учествовала је на Битефу и Стеријином позорју, а у кризним годинама, почетком деведесетих, за време највећих блокада, била је на фестивалу у Атини. Због проблема око преласка опреме на граници, сценографија је остала тамо, где је, стицајем околности, одиграна и последња представа. Тако су „Митови Балкана” заиста постали мит и отишли у легенду. „Причалове приче” игране су дуже од четири деценије.

– Нема везе што се често догоди да израђивачи лутака „испадну” са списка кад се наводе аутори представа. Мислим да сви заједно радимо важну ствар. Уместо да су стално уз компјутер, деца долазе и у позориште, па се тако одлучују за праве вредности. Виђао сам овде људе док су били деца, а они сада доводе и своју децу. Лутке ће преживети на даскама. У то сам убеђен јер их малишани воле – каже Тибор Фараго.