Briga prepuštena roditeljima

 „Ne paničite, vaše dete je potpuno u redu, samo je malo usporenije, ali nema razloga za brigu”, „ne vodite dete po lekarima i ne maltretirajte ga, dobra je napredna beba ali malo lenja”, „polako ali stići će on svoje vršnjake”... ovakve i slične odgovore dečjih lekara dobijaju roditelji kada se uspaniče što njihova beba od sedam, osam meseci često i dugo plače, što ne sedi lepo ili što kasni u razvoju za ostalom decom.

I to je prvi kamen spoticanja u ranom otkrivanju bolesti, kažu mnogi roditelji dece sa posebnim potrebama. Pedijatri često ne prepoznaju postajanje problema u najranijem dobu kod dece. Ali, i kada ih prepoznaju, nemaju gde da upute dete.

– Imamo razna savetovališta, za razvod braka, za bolesti zavisnosti, hranitelji prolaze obuke, imaju pomoć, dežurni telefon dostupan 24 sata, a za nas roditelje dece sa autizmom podrška porodici ne postoji – priča Vesna Trajković, predsednica Udruženja roditelja dece sa autizmom. Najveći problem, kaže na osnovu sopstvenog iskustva majke četrnaestogodišnjeg dečaka sa dijagnozom autizam i iskustava roditelja u udruženju, jeste taj što nema saradnje ministarstava obrazovanja, socijalne zaštite i zdravstva. – Mojoj porodici za 14 godina niko od nadležnih u kuću nije ušao da vidi uslove u kojima dete živi, šta mi radimo i kako se ponašamo. Ni kod nas, ni kod drugih.

Ne postoje stručni, licencirani terapeuti koji bi radili sa decom – priča Trajković napominjući da ukoliko se desi da dete sa autizmom zaboli zub u toku vikenda ono mora da sačeka ponedeljak, jer je intervencija moguća samo na Stomatološkom fakultetu. – Mi nemamo koga da pozovemo u toku noći da dobijemo stručni savet ako se problem pojavi, ni vikendom, praznikom... Deset godina se u našoj zemlji nije gotovo ništa promenilo – napominje Trajković.

Nema preciznih podataka koliko je tačno autističnih osoba u Srbiji, a nema ni istraživanja gde su deca sa autizmom. Kada je obrazovanje dece sa posebnim potrebama u pitanju, Trajković ocenjuje da je inkluzija pozitivna, ali način sprovođenja je negativan. Takav vid obrazovanja zahteva stručne asistente za decu, obučenost učitelja, poseban program i udžbenike, kontinuitet u radu, a ne da sami roditelji biraju asistente. Mnogi moraju i da ih plaćaju. U Beogradu je sada 140 dece dobilo pratioce, a potrebe ima njih oko 400.

Roditelji su deo svih aktivnosti, što znači da jedan od njih ne može da bude zaposlen. Postoje dnevni boravci za decu i mlade sa posebnim potrebama i bez njih bi bio nemoguć život u porodici. Tamo su deca zbrinuta, druže se, uče i rade. Ali, postoji još jedan problem što naš zakon, kaže Trajković, prepoznaje autizam samo do 26. godine, a posle...