Relikvije i fetiši Bajronovog sveta

POVORKA ČUDESA 
Njusted Ebi blizu Notingema sazidao je, krajem dvanaestog veka, kralj Henri Drugi za Avgustinijanski manastir. Nevelika monaška zajednica postojala je sve dok je 1539. godine osmi monarh istog imena nije raspustio. Već naredne godine vladar poznat po tome što se ženio šest puta poklonio je sekularizovani Njusted ser Džonu Bajronu, dalekom pretku slavnog pesnika. Pretvarajući samostan u porodično domaćinstvo ser Džon zadržao je veći deo zatečene arhitekture, tako da građevine i danas imaju nešto od srednjovekovnog duha. Tome naročito doprinosi sačuvana zapadna fasada nekadašnje gotičke crkve, nastala u trinaestom stoleću.

Kada je Džordž Gordon, šesti lord od Bajronovih, nasledio imanje – zajedno sa titulom – od deda-strica, u desetoj godini, Njusted je bio bez nameštaja, delimično u ruševinama, a vrt je premrežio korov. Novčane nedaće prinudile su deda-strica da rasproda sve sem zidova, uključujući i kamine.  

Nešto kasnije Njusted je postao pozornica razuzdanog mladalačkog života: Džordž Gordon je, u nemogućnosti da bilo šta uloži u restauraciju, samo raščistio dve najveće prostorije i koristio ih za sportske aktivnosti. On i njegovi prijatelji sa studija tu su vežbali mačevanje, boks i pucanje iz pištolja. Tokom studentskih dana na Triniti koledžu, Bajron je uživao u društvu pripitomljenog medveda. Kada se uselio u Njusted doveo je i njega. Tako se u nekadašnjoj opatiji formirala mala menažerija – pored medveda bilo je tu i nekoliko krupnih pasa, obilje kornjača i jedan vuk. Što je još važnije, u kući bez nameštaja, podrum je bio pun vina, a police knjiga.

U duhu srednjeg veka

Naravno, ovakav život nije mogao da traje beskrajno – finansijske prilike nisu išle nabolje, naprotiv, i Bajron je godinama pokušavao da pronađe kupca za oronulo nasledstvo. Konačno ga je pronašao, u liku drugog naslednika: 1818. godine, Tomas Vildman, drug sa studija, izdvojio je za imanje oko sto hiljada funti, skoro polovinu sume dobijene prodajom plantaža na Jamajci. Drugu polovinu potrošio je za njegovo uređenje. Iako je opatija u potonjem periodu promenila još nekoliko vlasnika, ono što se danas može videti u Njustedu uglavnom je plod Vildmanove pažljive rekonstrukcije koja je, ponovo, očuvala srednjovekovni duh nekadašnjeg manastira.

Nakon Bajronove smrti, 1824. godine, u Njusted su nagrnuli posetioci, ljudi koji su želeli da osete deo atmosfere mesta gde je živeo i radio čovek opisan kao „lud, loš i opasan za one koji ga znaju“. U svakoj istoriji turizma prvo poglavlje po pravilu čini fenomen hodočasništva. Cilj lutanja drevnih prototurista bile su relikvije. Turizam, u pravom smislu reči, jeste fenomen sekularizovanog sveta, ali u njemu i danas postoji duboki trag nekadašnje pomame za svetim česticama i posvećenim mestima. Domovi ili sobe slavnih ličnosti nisu ništa drugo do transformisane relikvije dodira.

Romantičarski brend

Kao i kada je reč o sakralnim relikvijama, teško je proceniti šta je od onoga što se pokazuje zaista autentično. Zabeleženo je da je, pored kaveza za omiljenog medveda, Bajron u Njusted doneo i svoj pozlaćeni krevet. Nema toga ko će vam danas dati nedvosmisleni odgovor na pitanje da li je široki ležaj nadvišen baldahinom, u središtu odaje sa zidovima presvučenim zelenim tapetama, zaista onaj koji je pesnik Džordž Gordon koristio za raznorazne umne i telesne aktivnosti. Čuvari Njustedske opatije polaze od sličnih premisa od kojih su polazili nekadašnji rizničari hodočasničkih bazilika: u svemu je neophodan element vere.

Bajron je, nema sumnje, vodeći „brend“ epohe romantizma: lepotan uzavrelog duha, genije, ljubitelj egzotičnih zemalja, revolucionar i mučenik, spreman da sve svoje snage, pa i sâm život, uloži za spas onih koji pate... To su morali imati u vidu i aranžeri njegove „istorijske“ odaje. Posetioci se, na primer, mogu fotografisati u replikama pesnikove odeće krojenim prema poznatim portretima, te tako i sâmi, na trenutak, „postati Bajron“.

Nehotično, oni su ostvarili i prostorni esej o ograničenjima romantizma i ljudskog života uopšte: na desnoj strani Bajronove postelje, na noćnom ormariću, nehajno je postavljen pištolj. A na drugoj, ispod pribora za umivanje, stoji noćna posuda. Na taj način opipljivo je pokazano da se ljudski snovi razgorevaju između ta dva pola, revolucionarnog zanosa, velikih ideala, ekspanzije, dinamike sa jedne i katkad mučnog lučenja viška materija iz organizma sa druge strane. Ukratko, kao da su hteli da nam poruče da Bajronov, kao i svaki drugi, život protiče između izbora i nužnosti.