Реликвије и фетиши Бајроновог света

ПОВОРКА ЧУДЕСА 
Њустед Еби близу Нотингема сазидао је, крајем дванаестог века, краљ Хенри Други за Августинијански манастир. Невелика монашка заједница постојала је све док је 1539. године осми монарх истог имена није распустио. Већ наредне године владар познат по томе што се женио шест пута поклонио је секуларизовани Њустед сер Џону Бајрону, далеком претку славног песника. Претварајући самостан у породично домаћинство сер Џон задржао је већи део затечене архитектуре, тако да грађевине и данас имају нешто од средњовековног духа. Томе нарочито доприноси сачувана западна фасада некадашње готичке цркве, настала у тринаестом столећу.

Када је Џорџ Гордон, шести лорд од Бајронових, наследио имање – заједно са титулом – од деда-стрица, у десетој години, Њустед је био без намештаја, делимично у рушевинама, а врт је премрежио коров. Новчане недаће принудиле су деда-стрица да распрода све сем зидова, укључујући и камине.  

Нешто касније Њустед је постао позорница разузданог младалачког живота: Џорџ Гордон је, у немогућности да било шта уложи у рестаурацију, само рашчистио две највеће просторије и користио их за спортске активности. Он и његови пријатељи са студија ту су вежбали мачевање, бокс и пуцање из пиштоља. Током студентских дана на Тринити колеџу, Бајрон је уживао у друштву припитомљеног медведа. Када се уселио у Њустед довео је и њега. Тако се у некадашњој опатији формирала мала менажерија – поред медведа било је ту и неколико крупних паса, обиље корњача и један вук. Што је још важније, у кући без намештаја, подрум је био пун вина, а полице књига.

У духу средњег века

Наравно, овакав живот није могао да траје бескрајно – финансијске прилике нису ишле набоље, напротив, и Бајрон је годинама покушавао да пронађе купца за оронуло наследство. Коначно га је пронашао, у лику другог наследника: 1818. године, Томас Вилдман, друг са студија, издвојио је за имање око сто хиљада фунти, скоро половину суме добијене продајом плантажа на Јамајци. Другу половину потрошио је за његово уређење. Иако је опатија у потоњем периоду променила још неколико власника, оно што се данас може видети у Њустеду углавном је плод Вилдманове пажљиве реконструкције која је, поново, очувала средњовековни дух некадашњег манастира.

Након Бајронове смрти, 1824. године, у Њустед су нагрнули посетиоци, људи који су желели да осете део атмосфере места где је живео и радио човек описан као „луд, лош и опасан за оне који га знају“. У свакој историји туризма прво поглавље по правилу чини феномен ходочасништва. Циљ лутања древних прототуриста биле су реликвије. Туризам, у правом смислу речи, јесте феномен секуларизованог света, али у њему и данас постоји дубоки траг некадашње помаме за светим честицама и посвећеним местима. Домови или собе славних личности нису ништа друго до трансформисане реликвије додира.

Романтичарски бренд

Као и када је реч о сакралним реликвијама, тешко је проценити шта је од онога што се показује заиста аутентично. Забележено је да је, поред кавеза за омиљеног медведа, Бајрон у Њустед донео и свој позлаћени кревет. Нема тога ко ће вам данас дати недвосмислени одговор на питање да ли је широки лежај надвишен балдахином, у средишту одаје са зидовима пресвученим зеленим тапетама, заиста онај који је песник Џорџ Гордон користио за разноразне умне и телесне активности. Чувари Њустедске опатије полазе од сличних премиса од којих су полазили некадашњи ризничари ходочасничких базилика: у свему је неопходан елемент вере.

Бајрон је, нема сумње, водећи „бренд“ епохе романтизма: лепотан узаврелог духа, геније, љубитељ егзотичних земаља, револуционар и мученик, спреман да све своје снаге, па и сâм живот, уложи за спас оних који пате... То су морали имати у виду и аранжери његове „историјске“ одаје. Посетиоци се, на пример, могу фотографисати у репликама песникове одеће кројеним према познатим портретима, те тако и сâми, на тренутак, „постати Бајрон“.

Нехотично, они су остварили и просторни есеј о ограничењима романтизма и људског живота уопште: на десној страни Бајронове постеље, на ноћном ормарићу, нехајно је постављен пиштољ. А на другој, испод прибора за умивање, стоји ноћна посуда. На тај начин опипљиво је показано да се људски снови разгоревају између та два пола, револуционарног заноса, великих идеала, експанзије, динамике са једне и каткад мучног лучења вишка материја из организма са друге стране. Укратко, као да су хтели да нам поруче да Бајронов, као и сваки други, живот протиче између избора и нужности.