Odbrana od profanosti

KRITIKA 
Posvećeni čitaoci proznih knjiga Vide Ognjenović, kao i poštovaoci njenog dramaturškog i rediteljskog rada mogli bi da, ne bez stvarne osnove, ovu esejističku knjigu isprva razumeju i prihvate kao naročit pokazatelj širine njenih intelektualnih i stvaralačkih interesovanja. Potom i kao dokaz jedne dosledne stvaralačke usmerenosti na vrednosti moderne umetnosti i književnosti, te vrednosti građanskog demokratskog društva.

I tematski opseg, u ovoj heterogenoj knjizi, objedinjuje i podrazumeva skup različitih okosnica. Od beseda povodom prijema književnih priznanja, do naglašeno ličnog razmišljanja o izabranim temama kojima su umetnost i politika najopštiji zajednički imenitelji.

Razumevajući i tretirajući esej kao „najslobodniju književnu formu”, kako je zapisala u tekstu posvećenom ejejističkim bravurama Bože Koprivice, ona je nastojala da njeno kreativno nastojanje, pored preciznosti u misli i jasnoće u izlaganju, najpretežnije bude obeleženo pečatom ličnog mišljenja i stava. Kako onda kada referiše o temama i ličnostima iz dalje književno-nacionalne tradicije: P. P. Njegoš, S. M. Ljubiša, J. Vujić, tako i o onim stvaralačkim ličnostima i njihovim delima kojima je, na izvestan način, bila savremenik. A takvi su: Ivo Andrić i Danilo Kiš. Za ovog potonjeg moglo bi se konstatovati da je povlašćeni (lični) junak ove neobimne knjige.

Ispisujući, najčešće u formi biografskog eseja, lepršavo a bez patetike, redove duboke odanosti odabranim ličnostima i delima, ona je, najčešće, bivala sasređena na stvaralačke postupke i ukupni značenjski i umetnički učinak njihovih kreativnih priloga. Ali se, istovremeno, nije libila da argumentovano koriguje stereotipne, nasleđene predstave i istorijska znanja o, primerice, zaboravljenim činjenicama iz biografije oca našeg teatra. I time, posredno, markira i svoju nezavisnu intelektualnu poziciju. Kao što je, na drugoj strani, impresionistički i skoro emfatično savremenika i kolegu Mihajla Pantića pojmila kao „eruptivnog modernog pripovedača” – što on, na taj način shvaćeno i opisano, nije sasvim.

Ako je u kritičkom procenjivanju Vida Ognjenović umela da svoje stavove i mišljenja, najpretežnije, impresionistički intonira, u suverenom kretanju kroz istoriju, kulturu i umetnost ona je iskazala nivo respektivnog intelektualnog poznavanja važnih pojava i činjenica. U njoj imponuje sposobnost za uočavanje bitnih a nedovoljno osvetljavanih posebnosti, kao i spremnost da se one minuciozno, jasno opišu i, tako, dodatno afirmišu. Takva je „književna bilingvalnost” Semjuela Beketa, oličena u „njegovom neobičnom književnom kretanju između dva različita jezika” – za čijim motivima ona pažljivo, ispitivački traga. Tome je slična i, na nivou imanentne poetike, indirektno iskazivana Kišova težnja za skladom. A ona je kao zapretena i, za njega karakteristična, pomalo mistifikovana autorska naznaka koja se otkriva samo pri pažljivom, unakrsnom čitanju, upisana u pojedine tekstove, kao i u sami naslov njegove posthumne knjige „Skladište”.

Slična naklonost i retorička ponesenost iskazane su i u njenom, problemskom i pohvalnom, osvetljavanju učinka i misije komplementarnih umetnika: slikara Milana Tepavca i Zorana Pavlovića, prevodioca Branimira Živojinovića, scenografa Milene Dragović, kultnog sineaste Dušana Makavejeva, kao i političkih mislilaca i delatnika: Desimira Tošića i Dragoljuba Mićunovića. Onih ličnosti pored kojih je i sa kojima je trajao i njen stvaralački i politički rad.

U većini njenih eksplicitnih iskaza i stavova prisutna je samosvesna težnja za odbranom od profanosti, te otporom društveno-političkoj i intelektualnoj inerciji oličenoj i u našoj hroničnoj „kulturnoj neosetljivosti”. Ta težnja možda je najpostojanije prisutna u – kako piše u naslovu uvodnog, programskog eseja „Odbrana poezije” – odbrani i pohvali lepote i vrline. Jednako kako se u poetizovanom tekstu „Nežni šapat svile o smrti”, apostrofira tajanstvena neuništivost svile, njeno otporno trajanje”, kao metaforična zamena za sveukupno trajanje i smisao. Posebno ono koje prepoznajemo u sferi duha i umetnosti.

Velika čitalačka, knjigoljubiva strast, kao i srazmerno redak dar da se najekskluzivnije vrednosti prepoznaju, primereno odrede, umno samere i imenuju, te dosledna i doslovna opredeljenost za moderne vrednosti duha i društva, najpostojanija su karakteristika esejističkog rukopisa Vide Ognjenović. A on se u ovoj knjizi iskazuje u dvostrukoj referencijalnosti. Posredno on, svedočeći o zajedničkom iskustvu, detektuje važna i nezaobilazna mesta tradicije i savremenosti, a potom ukazuje na lektiru, misaoni i stvaralački sistem njene agilne i angažovane autorke. I tako pomaže da se njeno raznovrsno delo lakše razume i prihvati. Kao što i, sa obiljem podsticajnih razloga, markantno opisuje njen, rečeno jezikom prethodnice Isidore Sekulić, izdvojeni intelektualni i stvaralački „krug kredom”.