Одбрана од профаности

КРИТИКА 
Посвећени читаоци прозних књига Виде Огњеновић, као и поштоваоци њеног драматуршког и редитељског рада могли би да, не без стварне основе, ову есејистичку књигу испрва разумеју и прихвате као нарочит показатељ ширине њених интелектуалних и стваралачких интересовања. Потом и као доказ једне доследне стваралачке усмерености на вредности модерне уметности и књижевности, те вредности грађанског демократског друштва.

И тематски опсег, у овој хетерогеној књизи, обједињује и подразумева скуп различитих окосница. Од беседа поводом пријема књижевних признања, до наглашено личног размишљања о изабраним темама којима су уметност и политика најопштији заједнички именитељи.

Разумевајући и третирајући есеј као „најслободнију књижевну форму”, како је записала у тексту посвећеном ејејистичким бравурама Боже Копривице, она је настојала да њено креативно настојање, поред прецизности у мисли и јасноће у излагању, најпретежније буде обележено печатом личног мишљења и става. Како онда када реферише о темама и личностима из даље књижевно-националне традиције: П. П. Његош, С. М. Љубиша, Ј. Вујић, тако и о оним стваралачким личностима и њиховим делима којима је, на известан начин, била савременик. А такви су: Иво Андрић и Данило Киш. За овог потоњег могло би се констатовати да је повлашћени (лични) јунак ове необимне књиге.

Исписујући, најчешће у форми биографског есеја, лепршаво а без патетике, редове дубоке оданости одабраним личностима и делима, она је, најчешће, бивала сасређена на стваралачке поступке и укупни значењски и уметнички учинак њихових креативних прилога. Али се, истовремено, није либила да аргументовано коригује стереотипне, наслеђене представе и историјска знања о, примерице, заборављеним чињеницама из биографије оца нашег театра. И тиме, посредно, маркира и своју независну интелектуалну позицију. Као што је, на другој страни, импресионистички и скоро емфатично савременика и колегу Михајла Пантића појмила као „еруптивног модерног приповедача” – што он, на тај начин схваћено и описано, није сасвим.

Ако је у критичком процењивању Вида Огњеновић умела да своје ставове и мишљења, најпретежније, импресионистички интонира, у сувереном кретању кроз историју, културу и уметност она је исказала ниво респективног интелектуалног познавања важних појава и чињеница. У њој импонује способност за уочавање битних а недовољно осветљаваних посебности, као и спремност да се оне минуциозно, јасно опишу и, тако, додатно афирмишу. Таква је „књижевна билингвалност” Семјуела Бекета, оличена у „његовом необичном књижевном кретању између два различита језика” – за чијим мотивима она пажљиво, испитивачки трага. Томе је слична и, на нивоу иманентне поетике, индиректно исказивана Кишова тежња за складом. А она је као запретена и, за њега карактеристична, помало мистификована ауторска назнака која се открива само при пажљивом, унакрсном читању, уписана у поједине текстове, као и у сами наслов његове постхумне књиге „Складиште”.

Слична наклоност и реторичка понесеност исказане су и у њеном, проблемском и похвалном, осветљавању учинка и мисије комплементарних уметника: сликара Милана Тепавца и Зорана Павловића, преводиоца Бранимира Живојиновића, сценографа Милене Драговић, култног синеасте Душана Макавејева, као и политичких мислилаца и делатника: Десимира Тошића и Драгољуба Мићуновића. Оних личности поред којих је и са којима је трајао и њен стваралачки и политички рад.

У већини њених експлицитних исказа и ставова присутна је самосвесна тежња за одбраном од профаности, те отпором друштвено-политичкој и интелектуалној инерцији оличеној и у нашој хроничној „културној неосетљивости”. Та тежња можда је најпостојаније присутна у – како пише у наслову уводног, програмског есеја „Одбрана поезије” – одбрани и похвали лепоте и врлине. Једнако како се у поетизованом тексту „Нежни шапат свиле о смрти”, апострофира тајанствена неуништивост свиле, њено отпорно трајање”, као метафорична замена за свеукупно трајање и смисао. Посебно оно које препознајемо у сфери духа и уметности.

Велика читалачка, књигољубива страст, као и сразмерно редак дар да се најексклузивније вредности препознају, примерено одреде, умно самере и именују, те доследна и дословна опредељеност за модерне вредности духа и друштва, најпостојанија су карактеристика есејистичког рукописа Виде Огњеновић. А он се у овој књизи исказује у двострукој референцијалности. Посредно он, сведочећи о заједничком искуству, детектује важна и незаобилазна места традиције и савремености, а потом указује на лектиру, мисаони и стваралачки систем њене агилне и ангажоване ауторке. И тако помаже да се њено разноврсно дело лакше разуме и прихвати. Као што и, са обиљем подстицајних разлога, маркантно описује њен, речено језиком претходнице Исидоре Секулић, издвојени интелектуални и стваралачки „круг кредом”.