Uvek na svojoj liniji

Rođen početkom prve polovine devetnaestog veka, obeležio je svoju epohu, sedeo kod „Dardanela”, družio se sa Branislavom Nušićem, Dragomirom Brzakom, Stevanom Sremcem, Borisavom Stankovićem...

Da je Milenko Mihajlović, magistar slikarstva, rođen vek ranije, ovako bi pisalo u njegovoj biografiji. Sad, pošto je malo okasnio, biografija bi mogla da počne ovako: „Rođen početkom druge polovine dvadesetog veka, slikama, karikaturama i knjigama je obeležio dobar deo svoje epohe, sedeo u „Titaniku”, družio se sa Aleksandrom Baljkom, Milošem Bojićem, Petrom Miladinovićem, Borisavom Đorđevićem...”

Na svu sreću, Milenko Mihajlović je tu, među nama, živ i zdrav, pa nema potrebe da mu pišemo biografiju na taj način.

Kada neko pokuša da objasni ko je Milenko, obično malo zapne. Ne zato što nema šta da kaže.Naprotiv, ne zna čovek odakle bi počeo, toliko toga ima.

Da li da priča o Milenku slikaru? O njegovim „ciklusima”, kako on sam naziva svoje izložbe slika, a bilo ih je. Pa i on mora da pogleda spisak, ne može da se seti svega: 1985. Bosna; 1987. Lokvanji (sa ovom izložbom i magistrira); 1989. Beogradski krovovi noću; 1990. Sopoćani; 1990. Magija Beograda; 1991. Ptice; 1991. Žrtva; 1992. Kože; 1993. O reci; 1993. Kartoni; 1995. Hilandar; 1997. Hodočašće; 2000. Okamenjeno more; 2002. Crno-beli svet; 2003. Džez i bluz portreti; 2004. Beograd od kafane do kafane; 2007. Meteori; 2010. Beograd (u malom) koga više nema; 2012. Nešto s anđelima; 2013. Beogradski krug olovkom – crteži olovkom; 2013. Savamala – crteži tušem...

Ako počne o Milenku karikaturisti, opet, spisak, što kažu, kao šnajderska pantljika – nikad kraja: list „Student” od 1985. do Osme sednice 1987. godine kada se list gasi; 1993. sa Aleksandrom Baljkom pokreće časopis „Danga”, izlazi devet brojeva i konačno gasi 1998; u međuvremenu, sa Boškom Savkovićem i Nebojšom Vukovićem započinju list „Naša krmača”; osvaja 1985. drugo mesto na konkursu karikature PJER, a 1986. treće; objavljuje veći broj karikatura: „Vođa”, „Bre”, „ONO”, „Caj, Caj, Cajka”... neke više nema ni sam, pa ih traži po knjižarama i kod prodavaca starih knjiga, a sve u nadi da će kupiti primerak za sebe.

Uredničke muke

U „Studentu”, „Dangi” i „Našoj krmači” je, pored objavljivanja karikatura, bio i urednik istih.Zahvaljujući njemu, u „Našoj krmači” su mnogi današnji dobri karikaturisti dobili priliku da prvi put objave svoje radove, a potom i savet, podršku. Terao ih je Milenko da crtaju, da šalju na konkurse, pokušavao da im nađe prostor i u drugim novinama. Često je, pošto su honorari za karikature bili više simbolični nego pravi honorari, iz svog džepa dodavao, da budu koliko može veći.

Tada je, po sopstvenom priznanju, imao najmanje para od karikatura i najviše glavobolja.

Zbog karikatura u „Studentu” je nekoliko puta pozivan na informativni razgovor zbog uvrede lika i dela ondašnjih predsednika, pa je zapamtio i Josipa Broza i Slobodana Miloševića i po tim „neformalnim” čavrljanjima sa ondašnjim bezbednjacima.

Često se i sam smeje kada se toga seti.

Nušić je, kao komediograf, uvredio kao pesnik dva vladara, i oba puta robijao, a posle je bio konzul. Milenko je takođe uvredio dvavladara, srećom, nije zbog toga zaglavio robiju, ali, eto, ni konzulsko mesto. Sam ume da kaže kako, da je bio malo oštriji, mogao je, eto, i diplomatsku karijeru da napravi.

Slušaj, ti čiča!

Svi koji poznaju Milenka će potvrditi da je dobra duša, ali duša sa jakim i dubokim glasom koji je nemoguće utišati, pojavom koju je nemoguće ne primetiti i osobinom da brani svoje mišljenje bez pardona.

Tako je jednom prilikom, na nekoj izložbi ilustracija, došlo do jedne „kalambur” situacije.

Naime, na istom panou su se našle ilustracije Brane Jovanovića, sjajnog ilustratora iz ondašnjeg časopisa „Bazar”, mada su Branine ilustracije mogle tada da se nađu i u „TV reviji”, „Politikinom Zabavniku”, „Politici”... i Dušana Petričića.

Milenko je stajao ispred panoa, uživao, pošto izuzetno ceni rad oba ova ilustratora, a sam je priznavao da mu je Brana uzor kako se to radi.

I tako, dok je Milenko uživao u ilustracijama, priđe jedan sitan, tih, stariji gospodin, stane pored Milenka i kaže:

– Sjajan je ovaj Duško, svaka mu čast!

– Jeste – složi se Milenko – ali je Brana mnogo bolji.

– Pa, sad... teško da bih mogao da se složim sa vama, Duško je baš dobar.

Gospodin je bio uporan.

– Eh, vidim da se ne razumete baš najbolje – Milenko pokuša da objasni– vidite ovako: Brana, Bog, Duško, niko, niko, niko, pa onda ređajte ilustratore kako vam volja.

– Gospodine, šta pričate bez veze, kakav Brana, pa Bog, pa Duško? Duško je bolji, eto– pobuni se gospodin.

To natezanje oko redosleda je malo potrajalo i na kraju Milenko, ne mogavši da izdrži više, odreza:

– Slušaj, ti čiča! Imaš sreće što si stariji čovek, inače bih te sad izveo napolje i objasnio da je pravi redosled: Brana, Bog, Duško! Jasno?

U tom trenutku im priđe neko od Milenkovih poznanika i onako sa osmehom primeti:

– O, Milenko, vidim da si se već upoznao sa gospodinom Branom.

Brana se samo slatko smejao, ostali su prijatelji i to veliki prijatelji i samo je ponekad Brana umeo da ga podbode i podseti na ono veče, tek toliko da ovaj odmahne rukom i naspe još po jednu.

Takav je Milenko, rođen na Terazijama, iznad ondašnjeg bioskopa „Kosmaj”, rastao malo na Dorćolu, više na Studentskom trgu, a sada slika i uživa na Hadžipopovcu i, kako sam kaže: – Kako vreme prolazi, ja sve bliži i bliži Vladanovcu, vidiš kako to život ume sam da namesti.