Kraj kemalizma?

Crni čador je potpuno mokar od znoja; znoja zbog mahanja zastavama i dugog aplauza za pobednika izbora. Ajfer, 26, prodavačica karata za novi metro u Istanbulu, kaže da od svoje svadbe pre nekoliko godina nije tako veselo igrala. Raduje se pobedniku izbora, svom bivšem šefu dok je bio gradonačelnik Istanbula. A on je upravo u toj ulozi od devedesetih godina postavljao osnove svoje sadašnje popularnosti, kao sposobni "pokretač" stvari. Reč je o predsedniku vlade Redžepu Tajipu Erdoganu, kome su u nedelju Turci apsolutnom većinom poverili još jedan petogodišnji mandat.

Ko želi da razume kako Erdogan vidi sebe i budućnost, neka pogleda njegove izborne plakate, na kojima se vide tri predimenzionirana lika: u sredini je Erdogan lično, s leve strane ga podržava Adnan Menderes (1899-1961), a desno je Turgut Ozal (1927-1993). Svakom Turčinu poruka je jasna. Sva trojica zastupaju povratak islama u politički sistem Turske – upravo ono protiv čega se osnivač države Kemal Ataturk stalno borio.

Menderes je 1950. bio prvi predsednik turske vlade, pobednik na slobodnim izborima. Tražio je povratak islamske države, dozvolio školu kurana i ponovo uveo nastavu islam kao izborni predmet u osnovnim i srednjim školama. Ozal, od 1983. do 1989. predsednik vlade a do 1993. godine predsednik države, zalagao se za ekonomsko otvaranje Turske ali i za reislamizaciju. I sam kurdskog porekla, započeo je politički dijalog sa Kurdima, ohrabrivao osnivanje "islamskih" preduzeća i nastojao da potisne politički moćnu vojsku, pa je prvi put postavio šefa generalštaba koga vojska nije želela.

Erdogan nastavlja, od kada je preuzeo vlast pre pet godina, njihova nastojanja: više islama, manje kemalizma, slabljenje vojske, više demokratije, dijalog sa Kurdima. Sebe u unutrašnjoj politici vidi kao izvršioca onoga što su započeli Menderes i Ozal.

U spoljnoj politici, Erdoganova partija AKP je za vreme svoje vladavine dovela zemlju do praga EU, ali i potkopala osnovu moći starih vojnih i birokratskih elita. Administrativni aparat je infiltriran, razvijeni su masovni mediji bliski vladi, u ministarstvu obrazovanja dominiraju islamski orijentisani verni članovi AKP.

Jedino nedostaju reforma ustavnog suda i član AKP na mestu predsednika države. Time bi došao kraj kemalizmu – državnoj ideologiji koja u vojsci vidi garanta sekularne Turske. Stara elita vlasti bi morala da oslobodi put islamskoj buržoaziji. Jasna pobeda AKP u nedelju opasno približava taj scenario.

Koliki je jaz između vlade i vojske videlo se nedavno, na dodeli diploma vojne akademije. Erdogan je prvi turski premijer koji se nije pojavio na ceremoniji. Zamenjivao ga je ministar odbrane Vekdi Gonul, uz koga je – skoro provokativno – izaslao verski nastrojenog predsednika parlamenta Bulenta Arinka. Govore oba političara mladi oficiri su ispratili ledenim ćutanjem, bez aplauza.

Uzrok prevremenih parlamentarnih izbora u nedelju je upravo ta politička kriza koja unosi duboki ideološki rascep u zemlji, jer Turska ekonomski, sa očekivanim privrednim rastom od 15 posto i jedva osetnom inflacijom od kada su na vlasti islamski konzervativci, nikada nije tako dobro stajala. Radi se o krizi predsedništva, o pravcu kretanja i,  da – o nekadašnjoj ideološkoj "nacionalnoj svetinji", o "kemalizmu" ili o državnim principima koje je postavio Ataturk.

AKP je želela da parlament izabere njenog ministra spoljnih poslova Abdulaha Gula za predsednika države, vojska je otvoreno pretila intervencijom. Izbor je na kraju zaustavio ustavni sud. Od tada se bore tvrđim sredstvima. AKP je isposlovala promene ustava da bi predsednika birao narod, a odlazeći kemalistički predsednik Ahmet Sezer, uložio je veto. U oktobru treba da padne odluka kroz referendum. Politički boj se vodi pravnim sredstvima. Još niko ne zna kada će Turska dobiti novog predsednika.

Da li će AKP prvo oslabiti vojsku i onda želeti islamskiju Tursku, ili želi da oslabi vojsku da bi stvorila zapadniju, demokratskiju, slobodniju i bogatiju Tursku – u očima stare elite to je skoro svejedno. Sve vodi ka kraju kemalizma, etatističke ideologije koja je od osnivanja države 1923. godine temelj turske politike. U očima tradicionalnog, birokratsko-vojnog aparata vlasti, to ne sme da se dogodi.

Da li su Erdoganovi stratezi izborne kampanje, sa izbornim plakatom na kome su predsednik vlade i njegova dva istorijska prethodnika, želeli da skrenu pažnju i na delikatnu dimenziju upoređivanja kraja ovih državnika, ili je to pre slučajnost? Za posmatrača to otvara nova pitanja: Adnana Menderesa je 1960. svrgla s vlasti vojska, oficiri su ga odveli na neko ostrvo pred Istanbulom i u kratkom postupku obesili u zoru. Turgut Ozal je umro 1993. na vrhuncu vlasti od "srčanog udara", u šta do danas sumnjaju mnoge njegove pristalice.

Ukratko, nad Erdoganom i AKP visi Demoklov mač vojske – ne uprkos, već upravo zbog jasne pobede na izborima.

I ne u narednih pet godina, već u narednih pet meseci pašće odluka: Erdogan ili kemalizam?

Za obe snage, birači su sada konačno odlučili, nema mesta u Turskoj.

(Autor je orijentalista i turkolog, odličan poznavalac turske politike, kao inostrani dopisnik je izveštavao više od deset godina iz Turske za razne evropske dnevne listove)