Strah od domino efekta

Arogancija koju je zvanični Berlin demonstrirao u grčkoj dužničkoj drami vratila se Nemcima, dobrim delom, kao bumerang: nacija koja je pre izbijanja finansijske, a potom i dužničke krize, uživala najveći, gotovo nepodeljeni respekt svojih evropskih suseda, gurnuta je, najednom, u njihovim očima u omrazu i – nacističku prošlost.

Provokativnom foto-montažom na naslovnoj strani i „vraćanjem” kancelarke Angele Merkel u društvo visokih oficira Vermahta, pred zidinama Akropolja iz vremena okupacije Grčke (autentičan snimak, u tom delu), najuticajniji nemački politički magazin „Špigl”, uzor tamošnjeg istraživačkog novinarstva, skrenuo je, na možda (pomalo) drastičan način, u broju od 21. marta, pažnju javnosti i poslao upozorenje nemačkoj političkoj eliti da je oholom demonstracijom „germanske nadmoći” u vreme dužničke krize oživeo novi „bauk koji kruži Evropom”, bauk Četvrtog rajha.

Ne kao fenomen i repriza pomahnitalog rasizma i vojne moći: ovog puta se (takođe zastrašujuća) „germanska nadmoć” (iz „Špiglovog” naslova) pokazuje ekspanzionistički u ekonomskoj sferi i ostvaruje finansijskim i političkim sredstvima: Berlin bespogovorno nameće sopstvena pravila, ne hajući šta će o tome drugi reći. Merkelova priznaje da je počesto u Evropskoj uniji usamljena, ali ne brine o tome: ja sam u pravu, kaže samouvereno.

Medijski i politički, najveća varničenja nastala su na liniji Atina–Berlin.

U slučaju reparacija, strah od lavine je još veći. Ne samo iz finansijskih razloga: s mogućim javljanjem velikog broja „pretendenata”, ohrabrenih eventualnim grčkim uspehom, otvorile bi se iznova potisnute (i stravične) priče o nemačkim (nacističkim) zverstvima tokom Drugog svetskog rata.

Zvanični Berlin je uveren da je ispod svega toga podvučena reska crta okončanjem pregovora u formaciji „dva plus četiri”, dve nemačke države (Zapadna i Istočna Nemačka) i četiri sile ratne pobednice (Sovjetski Savez, SAD, Velika Britanija i Francuska), iz 1990, koji su otvorili vrata ponovnom nemačkom ujedinjenju, u čijem se završnom dokumentu reparacije zaista – ne pominju.

„Špigl” je u jednom od ranijih brojeva, uvidom u tajna dokumenta, utvrdio da je to bilo posledica uspešnog diplomatskog trika tadašnjeg nemačkog kancelara Helmuta Kola i njegovog pregovarača, šefa diplomatije Hansa Ditriha Genšera. Uloženo je, naime, mnogo nemačke diplomatske energije da se pregovori o ujedinjenju održe u „užem krugu”, kako bi se, po svaku cenu, izbeglo sazivanje mirovne konferencije, s mnogo (računalo se na više od pedeset) zainteresovanih učesnika za stolom. Iz više razloga. Takvi glomazni skupovi su nepredvidivi, mogu da potraju, a Kolu se žurilo. Diktirao je silovit tempo ujedinjenja, čim je naslutio moguće Gorbačovljevo „zeleno svetlo”.

Drugi važan razlog, iako se s tim javno nije baratalo u vreme ovih pregovora, koje sam izbliza pratio kao stalni dopisnik „Politike” iz Bona, bile su upravo reparacije. Londonskim sporazumom iz 1953. godine, na koji su se vlade Zapadne Nemačke uporno pozivale, odbijajući svaki zahtev za reparacijama, uključujući i one koji su dolazili iz Jugoslavije, tema reparacija i nemačkih dugovanja odložena je do potpisivanja mirovnog sporazuma.

S nemačke strane je, zbog toga, sve učinjeno da se završni dokument pregovora „dva plus četiri” ne imenuje kao mirovni sporazum. Na mirovnom ugovoru i reparacijama jedino je, bar neko vreme, insistirao sovjetski pregovarač, šef diplomatije Eduard Ševardnadze. Genšer je dobio zadatak da ga „lomi”. I uspeo je. Ubedio je Ševardnadzea da je pojam „mirovnih ugovora” arhaičan, a Moskvi, izgleda, i nije bilo previše stalo do reparacija: donekle su se namirili demontažom mnogih fabričkih postrojenja i drugih „potrepština” iz svoje okupacione zone.

Sovjetska strana vodila je žestoku bitku jedino oko budućeg blokovskog statusa ujedinjene Nemačke, a njeni zvaničnici Gorbačov i Ševardnadze očigledno su (politički naivno) poverovali u izričita (verbalna) uveravanja zapadnjaka da se NATO neće širiti na istok. Ta uveravanja, međutim, nisu pretočena u obavezujući, pisani dokument.

Što se nas, i potezanja reparacija, tiče, odavno smo se ućutali. Bili smo učesnici prve konferencije o nemačkim dugovanjima u Parizu 1945. godine, koja je okončana, praktično, bez rezultata. Bilo je potom još nekih direktnih pokušaja da se isposluje dijalog s Nemcima. Poslednji zvanični pokušaji: Beograd je 5. decembra 1991. i 23. aprila 1992. uputio nemačkoj vladi dve note koje su se ticale reparacija. Obe su promptno odbijene. Prvi ozbiljniji prodor učinjen je prilikom susreta Josipa Broza Tita i tadašnjeg nemačkog kancelara Vilija Branta na Brionima. Domaćin je izričito pokrenuo temu reparacija. Gost je, blagonaklono, prihvatio razgovor, ali je, pozivajući se na Londonski sporazum iz 1953. i Bundestag (koji takav, izdvojeni, aranžman „ne bi odobrio”), ponudio alternativu: takozvanu „pomoć u kapitalu”: povoljan kredit u visini od 700 miliona maraka (ponegde se spominje čak cela milijarda), na trideset godina, s grejs periodom od deset godina i kamatom od dva odsto. Čuvena „Brionska formula”, oko čijeg stvarnog sadržaja i danas postoje misterije. Spekulisalo se, naime, da je reč o reparacijama i „poklonu”, što očigledno nije tačno: znano mi je, „iz prve ruke”, da smo imali mnogo muke, finansijske i diplomatske, oko vraćanja (i reprogramiranja) ovog kredita.

Ostalo je, takođe, pod velom tajne i pitanje da li je „Brionskom formulom” skinuta naša obaveza da se obeštete „dunavske Švabe”, vojvođanski Nemci (folksdojčeri) koji su, bežeći za nemačkom okupacionom vojskom, ili kasnije, pod prinudom napustili svoja obitavališta i imovinu. U svakom slučaju, nemačke vlasti, bar ne do sada, Beogradu nikad nisu ispostavile takav račun.

Miroslav Stojanović