Страх од домино ефекта

Ароганција коју је званични Берлин демонстрирао у грчкој дужничкој драми вратила се Немцима, добрим делом, као бумеранг: нација која је пре избијања финансијске, а потом и дужничке кризе, уживала највећи, готово неподељени респект својих европских суседа, гурнута је, наједном, у њиховим очима у омразу и – нацистичку прошлост.

Провокативном фото-монтажом на насловној страни и „враћањем” канцеларке Ангеле Меркел у друштво високих официра Вермахта, пред зидинама Акропоља из времена окупације Грчке (аутентичан снимак, у том делу), најутицајнији немачки политички магазин „Шпигл”, узор тамошњег истраживачког новинарства, скренуо је, на можда (помало) драстичан начин, у броју од 21. марта, пажњу јавности и послао упозорење немачкој политичкој елити да је охолом демонстрацијом „германске надмоћи” у време дужничке кризе оживео нови „баук који кружи Европом”, баук Четвртог рајха.

Не као феномен и реприза помахниталог расизма и војне моћи: овог пута се (такође застрашујућа) „германска надмоћ” (из „Шпигловог” наслова) показује експанзионистички у економској сфери и остварује финансијским и политичким средствима: Берлин беспоговорно намеће сопствена правила, не хајући шта ће о томе други рећи. Меркелова признаје да је почесто у Европској унији усамљена, али не брине о томе: ја сам у праву, каже самоуверено.

Медијски и политички, највећа варничења настала су на линији Атина–Берлин.

У случају репарација, страх од лавине је још већи. Не само из финансијских разлога: с могућим јављањем великог броја „претендената”, охрабрених евентуалним грчким успехом, отвориле би се изнова потиснуте (и стравичне) приче о немачким (нацистичким) зверствима током Другог светског рата.

Званични Берлин је уверен да је испод свега тога подвучена реска црта окончањем преговора у формацији „два плус четири”, две немачке државе (Западна и Источна Немачка) и четири силе ратне победнице (Совјетски Савез, САД, Велика Британија и Француска), из 1990, који су отворили врата поновном немачком уједињењу, у чијем се завршном документу репарације заиста – не помињу.

„Шпигл” је у једном од ранијих бројева, увидом у тајна документа, утврдио да је то било последица успешног дипломатског трика тадашњег немачког канцелара Хелмута Кола и његовог преговарача, шефа дипломатије Ханса Дитриха Геншера. Уложено је, наиме, много немачке дипломатске енергије да се преговори о уједињењу одрже у „ужем кругу”, како би се, по сваку цену, избегло сазивање мировне конференције, с много (рачунало се на више од педесет) заинтересованих учесника за столом. Из више разлога. Такви гломазни скупови су непредвидиви, могу да потрају, а Колу се журило. Диктирао је силовит темпо уједињења, чим је наслутио могуће Горбачовљево „зелено светло”.

Други важан разлог, иако се с тим јавно није баратало у време ових преговора, које сам изблиза пратио као стални дописник „Политике” из Бона, биле су управо репарације. Лондонским споразумом из 1953. године, на који су се владе Западне Немачке упорно позивале, одбијајући сваки захтев за репарацијама, укључујући и оне који су долазили из Југославије, тема репарација и немачких дуговања одложена је до потписивања мировног споразума.

С немачке стране је, због тога, све учињено да се завршни документ преговора „два плус четири” не именује као мировни споразум. На мировном уговору и репарацијама једино је, бар неко време, инсистирао совјетски преговарач, шеф дипломатије Едуард Шеварднадзе. Геншер је добио задатак да га „ломи”. И успео је. Убедио је Шеварднадзеа да је појам „мировних уговора” архаичан, а Москви, изгледа, и није било превише стало до репарација: донекле су се намирили демонтажом многих фабричких постројења и других „потрепштина” из своје окупационе зоне.

Совјетска страна водила је жестоку битку једино око будућег блоковског статуса уједињене Немачке, а њени званичници Горбачов и Шеварднадзе очигледно су (политички наивно) поверовали у изричита (вербална) уверавања западњака да се НАТО неће ширити на исток. Та уверавања, међутим, нису преточена у обавезујући, писани документ.

Што се нас, и потезања репарација, тиче, одавно смо се ућутали. Били смо учесници прве конференције о немачким дуговањима у Паризу 1945. године, која је окончана, практично, без резултата. Било је потом још неких директних покушаја да се испослује дијалог с Немцима. Последњи званични покушаји: Београд је 5. децембра 1991. и 23. априла 1992. упутио немачкој влади две ноте које су се тицале репарација. Обе су промптно одбијене. Први озбиљнији продор учињен је приликом сусрета Јосипа Броза Тита и тадашњег немачког канцелара Вилија Бранта на Брионима. Домаћин је изричито покренуо тему репарација. Гост је, благонаклоно, прихватио разговор, али је, позивајући се на Лондонски споразум из 1953. и Бундестаг (који такав, издвојени, аранжман „не би одобрио”), понудио алтернативу: такозвану „помоћ у капиталу”: повољан кредит у висини од 700 милиона марака (понегде се спомиње чак цела милијарда), на тридесет година, с грејс периодом од десет година и каматом од два одсто. Чувена „Брионска формула”, око чијег стварног садржаја и данас постоје мистерије. Спекулисало се, наиме, да је реч о репарацијама и „поклону”, што очигледно није тачно: знано ми је, „из прве руке”, да смо имали много муке, финансијске и дипломатске, око враћања (и репрограмирања) овог кредита.

Остало је, такође, под велом тајне и питање да ли је „Брионском формулом” скинута наша обавеза да се обештете „дунавске Швабе”, војвођански Немци (фолксдојчери) који су, бежећи за немачком окупационом војском, или касније, под принудом напустили своја обитавалишта и имовину. У сваком случају, немачке власти, бар не до сада, Београду никад нису испоставиле такав рачун.

Мирослав Стојановић