Geopolitički reket

Suština stavova bivšeg ambasadora SAD u Beogradu, Montgomerija, iznetih na stranicama „Politike”, svodi se na to da pošto se produbljuje sukob između Zapada i Rusije, Srbiji preti ozbiljna opasnost, a da bi je naša zemlja izbegla najbolje bi bilo da bez korenite promene spoljnopolitičkog kursa krene putem diskretnog vojno-političkog distanciranja od Moskve i tako pošalje pozitivnu poruku Briselu i Vašingtonu. S prvim se slažem, a sa drugim u potpunosti ne!

Srbija se ne nalazi između dve sukobljene strane koje se prema njenim vitalnim nacionalnim interesima ponašaju istovetno. Vodeće zemlje EU i SAD otimaju nam deo teritorije, konkretno Kosovo i Metohiju, dok Rusija ne samo što načelno podržava teritorijalni integritet Srbije već se kroz međunarodne organizacije aktivno bori za njega. Zapad nastoji da oslabi Republiku Srpsku i centralizuje BiH, u čemu je pritiscima na srpske političare sredinom prošle decenije postigao nemali uspeh. Rusija dosledno podržava RS zasnovanu na izvornim Dejtonskim principima. Od kada je Ruska Federacija prelomila i otvoreno stala Zapadu na „crtu”, a Dodik prepoznao nove geopolitičke trendove i konsolidovao svoju vlast, Banjaluka je, oslonjena na Moskvu, počela odlučno da se odupire daljim po RS državno erozivnim procesima.

U opisanim okolnostima udaljavanje Beograda od Moskve značilo bi prizivanje novih nevolja za srpski faktor. Zapad ne pokazuje spremnost da promeni svoju negativnu politiku prema nama. Zacrtao je da istera centralizaciju BiH i tzv. normalizaciju odnosa Beograda s Prištinom, koja se svodi na naše faktično priznanje nakaradne kosovske kvazidržavne tvorevine. I to mu je malo. Od nas se očito očekuje da, makar kroz švedski model lažne neutralnosti, ako ne i direktno kroz članstvo u NATO-u, postanemo deo evroatlanske oružane falange. I tako se borimo za tuđe nacionalne interese gazeći sopstvene.

Zauzvrat nam se ne nudi ništa. Članstvo u EU donosi sve manje koristi, ako neku uopšte i donosi, dok nameće nemale ekonomske štete. Druga stvar je naša unutrašnja „evropeizacija” shvaćena kao sinonim za modernizaciju. Ona je, bez prihvatanja raznih ideoloških EU preterivanja, svakako korisna. No, kakve ona veze ima s članstvom u EU? Norveška i Švajcarska su u pozitivnom smislu mnogo više „evropske” od Bugarske i Rumunije. Na nama je da radimo u prilog sopstvene modernizacije, bez obzira na integracije.

Ukratko, Zapad nam ne nudi „svetlu” ekonomsku perspektivu, jer je i sam u krizi, a direktno ugrožava naše vitalne nacionalne interese. Opet, Rusi koliko god su u stanju, vode balkansku politiku koja je sa njima kompatibilna.

Drugačije stvari stoje kad je reč o spremnosti i kapacitetima da nam se naprave bolni problemi. Kada se govori o značaju Zapada za nas, baš to je u pitanju! Preko svog snažnog, dvadeset i pet godina izgrađivanog, ideološkog (propagandnog) aparata u Srbiji, satkanog od niza medija, NVO, „nezavisnih” intelektualaca i tela – Vašington i Brisel mogu ozbiljno „iznutra” da ugroze svaku srpsku vlast te da izazovu političke tenzije. Na drugi način, isto mogu da postignu „spolja”.

Sve u svemu radi se o nekoj vrsti geopolitičkog reketa. Kao što vlasnik restorana sarađuje sa mafijom da mu ne bi napravili probleme, a ne što mu uistinu treba njena zaštita, tako i mi izražavamo privrženost EU. U protivnom, može da nas snađe neki požar ili eksplozija. Iz ugla te činjenice valja nam se osvrnuti na reči Montgomerija.

Nemam dilemu oko toga da je on, makar sada, stvarno dobronameran u odnosu na Beograd. Međutim, ne može se očekivati da nam daje savete koji su u koliziji sa stremljenjima njegove zemlje. Zato stvari usmerava u pogrešnom pravcu. Nama u okolnostima u kojima se nalazimo treba ne slabljenje nego jačanje veza sa Rusijom, koja je za nas ne samo istorijski prijatelj već i krajnje pragmatično gledano strateški partner. Ne reketira nas već nam nudi obostrano korisnu saradnju.

Ako ne budemo imali hrabrosti da u skladu s tom nepobitnom činjenicom postupamo i na druge načine jačamo sopstvenu državu, kada se po pitanju RS, KiM, Vojvodine ili Raške oblasti nađemo pod nekim novim ozbiljnim udarom Zapada, biće nam mnogo teže da se borimo za sopstvene interese. Samo jačanjem kapaciteta za njihovu odbranu možemo nešto da postignemo u svetu velikih geopolitičkih turbulencija, a ne plaćanjem reketa u vidu njihovog slabljenja, onima koji će pre ili kasnije, ali dosadašnje iskustvo nas uči svakako, nasrnuti na ono do čega nam je stalo.

Politički analitičar