Opoziv lažljivog predsednika

Od našeg specijalnog izveštača

Berlin – Da ja nisam bio u Vijetnamu i da naši momci nisu sada u Iraku i Avganistanu, ne bi ovaj sada ovde svirao! Amerika je u ratu, čoveče! – razjareno uzvikuje u kameru sredovečni muškarac, po završetku koncerta „Sloboda govora 2006“ Nila Janga i družine u Atlanti, izražavajući tako svoje očigledno neslaganje sa onim što je video i čuo.

– A došli ste sa celom porodicom na koncert, niste morali ? – zapitkuje glas iz ofa. – Ma, volim muziku, „CSNY“ sam slušao u Vijetnamu, ali sa ovim što Jang radi sa predsednikom Bušom apsolutno se ne slažem, ja sam republikanac! – odgovara ljudina, dok devojka pored njega, ćerka ili unuka, mirnim tonom dobacuje: „Reči njihovih pesama su čista poezija, muzika je divna, a koncert jeste pomalo politički. Mnogo mi se dopalo!“

I eto samo jednog od primera slobode različitog mišljenja i govora na delu, a takvih je sijaset u provokativnom antiratnom filmu „CSNY – Deja vu” koji, pod pseudonimom Bernard Šejki, kao reditelj potpisuje legendarni Nil Jang (film je nedavno prikazan i na Sandens festivalu a ovde u programu Berlinale Specijal). Film na čijem je scenariju radio (i u filmu aktivno učestvuje) slavni ratni televizijski izveštač Majk Ker, sniman je tokom turneje „Sloboda govora 2006” i sastoji se od snimaka sa koncerata, anketa gledalaca i intervjua antiratnih aktivista među kojima je najviše upravo ratnih veterana.

Film, u 96 minuta, hvata Ameriku u konfliktu sa samom sobom, potencira pravo na neslaganje sa potezima aktuelne administracije koja forsira mišljenje da je protivljenje aktuelnim ratovima ravno izdaji.

U svim američkim gradovima u kojima je sniman, čini se da publika apsolutno uživa sve do trenutka dok ne počne pesma „Hajde da opozovemo predsednika“ („Let's Impeach the President“) koja se uz projekciju slike i govora Džordža Buša na velikom ekranu u pozadini, nastavlja rečima: „zbog laži , zbog pogrešnog vođenja naše zemlje u rat, zbog zloupotrebe moći koju smo mu dali i bacanja našeg novca kroz vrata...“. Tada se slika u gledalištu menja: jedan broj kliče od radosti, a drugi uzvikuje buu uz podizanje srednjeg prsta. Što se Janga tiče, cilj je postignut, provokacija i uznemirenje dovedeno je do maksimuma i koncerti i sam film dobijaju na maksimalnoj snazi.

Jang je, podsećamo, šezdesetih godina prošlog veka bio jedan od osnivača generacijskog benda „Krozbi, Stils, Neš i Jang” i frontmen protesta koji su bujali krajem 60-ih i početkom 70-ih godina u SAD, a kojima su posvećene Jangove nezaboravne pesme „Ohajo“ i „Naći cenu slobode“. Njegovo ime je još od tada simbol antiratnog pokreta, te ne čudi njegov angažman i protiv ratova u Avganistanu i Iraku koji su za njega zaista deja vu. Pokrenuo je svoj muzički sajt (grafički podseća na CNN) na kojem su osim njegovih pesama i pesama anonimusa, uglavnom ratnih veterana, još i snimci iz aktuelnihratova, objavio je i album „Živeti sa ratom“, a pesme sa tog albuma, zajedno sa izborom hitova sa kraja 60-ih, čine repertoar koncertne turneje zarad koje su se uz Janga ponovo okupili Dejvid Krozbi, Stiven Stils i Grejem Neš. Svi stariji od 62 godine, sa izgledom dobroćudnih a živahnih dekica (totalna suprotnost Rolingstonsima). Svirajući kompozicije, pevajući u milozvučnom kvartetu i praveći spontane šale na sopstveni račun, Krozbi, Stils, Neš i Jang, ponovo su uz vrhunski ugođaj podigli politički glas...

Od filmova u glavnom takmičarskom programu svakako valja izdvojiti „Biće krvi“ („There Will Be Blood“) Pola Tomasa Andersona, ali ne zato što je u Berlin stigao sa najvećim brojem nominacija za Oskara (8), već što je reč o vizuelno ekspresivnoj sagi o počecima američke naftne industrije i delu koje se fokusira na veru i porodicu, pohlepu i moralnu degradaciju. Anderson koji je u Berlinu 2000. osvojio „Zlatnog medveda“ za film „Magnolija“, sada se vraća sa filmom čija pobeda nikoga ne bi začudila. Priča je ovo i o želji za moći, o surovom kapitalizmu koji gazi sve pred sobom i celom svetu uzvikuje: „Sve je ovo moje!“, metafora o crnom zlatu zbog koga se i danas osvajaju teritorije i vode ratovi.

Junak Andersonovog filma, inspirisanog inače romanom „Oil” Aptona Sinklera, Danijel Plenvju (igra ga briljantni Denijel Dej Luis) demon je američkog kapitalizma, čovek koji će u žudnji za naftom pregaziti svaku moralnu normu i sve ljudsko u sebi. Film prati kroz dugi vremenski period (od kraja 19. veka do 30-ih godina 20) odnos Danijela prema okolini, sa usvojenim sinom čije stradanje u eksploziji plina postaje njegova otelotvorena kazna, prikazuje pogibeljnost ljudi na naftnim bušotinama ali i građenje moći Amerike. Po senzibilitetu podseća na Strohajmovu „Pohlepu“, čak i na Velsovog „Građanina Kejna“. Elementi horora oko junaka kojeg progone demoni lakomosti.

Dobar utisak ostavio je i kineski film bergmanovske atmosfere „U ljubav verujemo“ Vanga Šjao Šuaija, koji se odvija u urbanoj, preduzetnički naprednoj Kini. Već dugo rastavljeni par suočava se sa leukemijom njihove ćerke, a jedini je spas da začnu dete koje bi moglo da ima podudarnu koštanu srž. Ovakav radikalan naum potresa obe porodice, a Šuaiju polazi za rukom da spretno prizemi ovakvu, inače tabloidnu temu.

Slabiji utisak ostavio je finski film „Crni led“ Petri Kotvika, iako se bavi pitanjima nemogućnosti muškarca da bude monogaman, preljubom i osvetom za istu, a osveta – zna se, najbolje se servira kada je ohlađena. Daleko ubedljiviji je film „Bašte noći“ Demijena Harisa (sa Džilijen Džejkobs i Džonom Malkovičem), potresna drama o kidnapovanoj i zlostavljanoj deci i svetu koji su, zarad psihičkog i fizičkog preživljavanja, stvorili. Značajna i aktuelna tema filma koji je posvećen aktivnostima u Kembridžskoj fondaciji za nestalu decu...