Опозив лажљивог председника

Од нашег специјалног извештача

Берлин – Да ја нисам био у Вијетнаму и да наши момци нису сада у Ираку и Авганистану, не би овај сада овде свирао! Америка је у рату, човече! – разјарено узвикује у камеру средовечни мушкарац, по завршетку концерта „Слобода говора 2006“ Нила Јанга и дружине у Атланти, изражавајући тако своје очигледно неслагање са оним што је видео и чуо.

– А дошли сте са целом породицом на концерт, нисте морали ? – запиткује глас из офа. – Ма, волим музику, „CSNY“ сам слушао у Вијетнаму, али са овим што Јанг ради са председником Бушом апсолутно се не слажем, ја сам републиканац! – одговара људина, док девојка поред њега, ћерка или унука, мирним тоном добацује: „Речи њихових песама су чиста поезија, музика је дивна, а концерт јесте помало политички. Много ми се допало!“

И ето само једног од примера слободе различитог мишљења и говора на делу, а таквих је сијасет у провокативном антиратном филму „CSNY – Deja vu” који, под псеудонимом Бернард Шејки, као редитељ потписује легендарни Нил Јанг (филм је недавно приказан и на Санденс фестивалу а oвде у програму Берлинале Специјал). Филм на чијем је сценарију радио (и у филму активно учествује) славни ратни телевизијски извештач Мајк Кер, сниман је током турнеје „Слобода говора 2006” и састоји се од снимака са концерата, анкета гледалаца и интервјуа антиратних активиста међу којима је највише управо ратних ветерана.

Филм, у 96 минута, хвата Америку у конфликту са самом собом, потенцира право на неслагање са потезима актуелне администрације која форсира мишљење да је противљење актуелним ратовима равно издаји.

У свим америчким градовима у којима је сниман, чини се да публика апсолутно ужива све до тренутка док не почне песма „Хајде да опозовемо председника“ („Let's Impeach the President“) која се уз пројекцију слике и говора Џорџа Буша на великом екрану у позадини, наставља речима: „због лажи , због погрешног вођења наше земље у рат, због злоупотребе моћи коју смо му дали и бацања нашег новца кроз врата...“. Тада се слика у гледалишту мења: један број кличе од радости, а други узвикује буу уз подизање средњег прста. Што се Јанга тиче, циљ је постигнут, провокација и узнемирење доведено је до максимума и концерти и сам филм добијају на максималној снази.

Јанг је, подсећамо, шездесетих година прошлог века био један од оснивача генерацијског бенда „Крозби, Стилс, Неш и Јанг” и фронтмен протеста који су бујали крајем 60-их и почетком 70-их година у САД, а којима су посвећене Јангове незаборавне песме „Охајо“ и „Наћи цену слободе“. Његово име је још од тада симбол антиратног покрета, те не чуди његов ангажман и против ратова у Авганистану и Ираку који су за њега заиста deja vu. Покренуо је свој музички сајт (графички подсећа на CNN) на којем су осим његових песама и песама анонимуса, углавном ратних ветерана, још и снимци из актуелнихратова, објавио је и албум „Живети са ратом“, а песме са тог албума, заједно са избором хитова са краја 60-их, чине репертоар концертне турнеје зарад које су се уз Јанга поново окупили Дејвид Крозби, Стивен Стилс и Грејем Неш. Сви старији од 62 године, са изгледом доброћудних а живахних декица (тотална супротност Ролингстонсима). Свирајући композиције, певајући у милозвучном квартету и правећи спонтане шале на сопствени рачун, Крозби, Стилс, Неш и Јанг, поново су уз врхунски угођај подигли политички глас...

Од филмова у главном такмичарском програму свакако ваља издвојити „Биће крви“ („There Will Be Blood“) Пола Томаса Андерсона, али не зато што је у Берлин стигао са највећим бројем номинација за Оскара (8), већ што је реч о визуелно експресивној саги о почецима америчке нафтне индустрије и делу које се фокусира на веру и породицу, похлепу и моралну деградацију. Андерсон који је у Берлину 2000. освојио „Златног медведа“ за филм „Магнолија“, сада се враћа са филмом чија победа никога не би зачудила. Прича је ово и о жељи за моћи, о суровом капитализму који гази све пред собом и целом свету узвикује: „Све је ово моје!“, метафора о црном злату због кога се и данас освајају територије и воде ратови.

Јунак Андерсоновог филма, инспирисаног иначе романом „Oil” Аптона Синклера, Данијел Пленвју (игра га бриљантни Денијел Деј Луис) демон је америчког капитализма, човек који ће у жудњи за нафтом прегазити сваку моралну норму и све људско у себи. Филм прати кроз дуги временски период (од краја 19. века до 30-их година 20) однос Данијела према околини, са усвојеним сином чије страдање у експлозији плина постаје његова отелотворена казна, приказује погибељност људи на нафтним бушотинама али и грађење моћи Америке. По сензибилитету подсећа на Строхајмову „Похлепу“, чак и на Велсовог „Грађанина Кејна“. Елементи хорора око јунака којег прогоне демони лакомости.

Добар утисак оставио је и кинески филм бергмановске атмосфере „У љубав верујемо“ Ванга Шјао Шуаија, који се одвија у урбаној, предузетнички напредној Кини. Већ дуго растављени пар суочава се са леукемијом њихове ћерке, а једини је спас да зачну дете које би могло да има подударну коштану срж. Овакав радикалан наум потреса обе породице, а Шуаију полази за руком да спретно приземи овакву, иначе таблоидну тему.

Слабији утисак оставио је фински филм „Црни лед“ Петри Котвика, иако се бави питањима немогућности мушкарца да буде моногаман, прељубом и осветом за исту, а освета – зна се, најбоље се сервира када је охлађена. Далеко убедљивији је филм „Баште ноћи“ Демијена Хариса (са Џилијен Џејкобс и Џоном Малковичем), потресна драма о киднапованој и злостављаној деци и свету који су, зарад психичког и физичког преживљавања, створили. Значајна и актуелна тема филма који је посвећен активностима у Кембриџској фондацији за несталу децу...