Žrtve žalbenog veća

Možemo sasvim slobodno da zaključimo da je već pala prva žrtva odluke žalbenog veća Haškog tribunala u slučaju Šešelj. To su srpsko-hrvatski odnosi i njihov dalji razvoj, a posle paljenja hrvatske zastave od strane SRS-a i verbalnih obračuna hrvatskog premijera Milanovića i ministra Matića sa srpskim ministrom Vulinom. Efekti mukotrpnog posla koji je ranije urađen prisustvovanjem premijera Vučića inauguraciji nove hrvatske predsednice i potonjom posetom ministra Dačića Zagrebu, bar prema reakcijama hrvatske strane, ozbiljno su ugroženi, i to tek što je amortizovan slučaj sa izborom hrvatskog predstavnika u rukovodeća tela UEFA uz srpsku podršku.

U ovoj konkretnoj situaciji potvrdila se teza da odluka Haškog tribunala i slučaj Šešelj mogu imati određena dejstva na unutrašnjem i spoljnom planu sa očiglednim negativnim posledicama. Zbog toga se teško može izbeći aktuelni politički kontekst. Taj kontekst čine sledeće činjenice: Vojislav Šešelj ima određenog uticaja na političko stanje u Srbiji; Srbija je u posebno delikatnoj ekonomsko-političkoj situaciji u kojoj unutrašnje tenzije mogu izazvati različite posledice; prisutan je i širi geopolitički kontekst sa kojim je Srbija suočena – EU integracije, ukrajinska kriza, odnosi sa Rusijom, odnosi u regionu. Najbolja ilustracija za to je nedavna izjava državnog sekretara SAD Kerija o „liniji vatre”, odnosno, o tretmanu grupe država među kojima je pomenuta i Srbija u vezi sa konfrontacijom sa Rusijom.

Sad se postavlja pitanje ko ili šta može biti sledeća žrtva? Logično se kao kandidat nameću dalji odnosi sa Haškim tribunalom u vezi sa realizacijom odluke imajući u vidu: kontroverze same odluke, pravne i proceduralne manjkavosti postupka, zdravstveno stanje i odlučnost samog g. Šešelja da se ne odazove pozivu, obaveze Srbije po osnovu sporazuma o saradnji itd. Ukoliko se Tribunal – iza koga stoje zapadni centri moći – ultimativno postavi, a pomenuti centri moći to podrže do kraja, onda je sticaj odluke Haškog suda i posebnih interesa Zapada prema Srbiji u ovom trenutku potpuno jasan.

U vezi sa radom Tribunala i tematikom ratnih zločina treba imati u vidu da su i dalje aktuelne istrage i sudski postupci za ratne zločine u regionu i da predstoji formiranje suda za ratne zločine na KiM u Prištini, što je već sad predmet različitih političkih procena i komentara. Nije isključeno da se u ovom kontekstu najnoviji slučaj Šešelj na određeni način prelije i na širi prostor odnosa u regionu. Jer, u kojoj meri je cela ta materija još uvek politički osetljiva najbolje svedoči najnoviji razvoj srpsko-hrvatskih odnosa.

Na kraju, šta bi mogli da budu za Srbiju važniji zaključci iz svega ovoga do sada? Najpre, da su aktivnosti Tribunala i dalje veoma važne za zbivanja na ovim prostorima. Zatim, da visok stepen kooperativnosti, uključujući i ustupke strateškog karaktera u odnosima sa centrima moći na Zapadu, ne garantuju ravnopravan tretman u tim odnosima. Potom, da je, kad je u pitanju delovanje Zapada, bar u slučaju Srbije, definitivno na sceni prevlast politike u odnosu na pravo i da s time treba i dalje računati. I najzad, da možda nekome ko je nezadovoljan držanjem Srbije ne pada na pamet i poslovica rimskog senatora Katona Starijeg: ,,Uostalom, smatram da Kartaginu treba razoriti” („Ceterum censeo Cartaginam esse delendam.”), koja je postala opšte prihvaćeni sinonim u političkoj komunikaciji za namere i vrste obračuna sa protivnicima.

Diplomata u penziji