Cveti u Ulici zanatskog srca

Gornji Milanovac – Dve stare milanovačke ulice, Takovsku i Karađorđevu, spaja kratka ulica Miše Nastasijevića. Istina, nekada se zvala Zanatska (na jednom kraju ulice je Zanatski dom iz 1829. godine) sa zlatarskom, stolarskom, šusterskom, frizerskom i sličnim radnjama. Danas su u njoj, s kraja na kraj: prodavnica odeće, kafić, pa opet kafić, TV servis, studio za ulepšavanje dama, čistionica odeće, knjigovodstvena agencija i knjižara. Ali, niko ne zna po kome ulica nosi ime. U poznatoj porodici Nastasijević nije postojao nikakav Miša; bila su braća, književnici Momčilo i Slavomir, kompozitor Svetomir i slikar Živorad, koji još nemaju ulicu u rodnom gradu. Ako su oni što su „kumovali” mislili na dobrotvora i trgovca Mišu Anastasijevića koji je svome otačestvu zaveštao velelepnu zgradu za prosvetne potrebe, danas poznatu kao Kapetan-Mišino zdanje, onda je trebalo da se bolje raspitaju za njegovo prezime.

Još po nečemu je ta ulica drugačija od ostalih: ima samo desnu stranu i parne brojeve na zgradama – levu stranu čini travnato poljanče sa orahom, brezom i nekoliko zimzelenih žbunova.

Bilo što bilo, u nedelju su se praznovale Cveti, a ulica je, na jedan dan, prekrštena u Ulicu zanatskog srca. Sa obe strane su osvanule trake sa novim imenom i postavljen pano sa pesmom od četiri strofe, a jedna glasi: „Svu tugu sad u radost pretoči / i veruj sve će da ti prija. / Nek ti u dušu uđu kroz oči / zlaćane ruke zanatlija”. Dan beše kišovit, ali zanatlije to nije sprečilo u njihovom naumu. Veliki baštenski suncobrani su poslužili kao kišobrani, a pod njima nikao mali sajam rukotvorina.

Drvorezac Dragoljub Hadžić je izazvao pažnju kutijom za vino, ne arabeskama na njoj, već nevidljivom bravom.

– Ako hoćeš da dođeš do flaše s vinom, moraš kutiju da otvoriš, a ako je otvoriš, poklanjam ti je. Otvara se na „Sezame, otvori se”, ali ona samo mene sluša – diči se Hadžić svojim izumom, no tajnu nam ne otkri.

Do njega su sestre Dragana i Ivana Lukić sa krasnim ručno izrađenim nakitom. Počele su, budući nezaposlene, da ga prave za džeparac, a danas u gradu imaju svoju prodavnicu. Beše i „ćepenak” Želimira Damljanovića, jedinog opančara u čitavom kraju. Videli smo divne opanke, od privezaka za ključeve do košarkaškog broja 50. Otišao je na zanat sa 15 godina, sad mu je 75, pa izračunajte koliko se dugo bavi tim zanatom.

No, najveća atrakcija su bile korpice, kutijice i saksije ispletene, valjda, od najfinije obojene vrbove šibe, koje je izložila Ivana Glišović.

– Nisu od pruća, od starih su novina, od „Politike” i „Večernjih novosti” – iznenadila nas je odgovorom. – Počela sam, pre dve godine, iz hobija, u početku poklanjala prijateljima, a kad mi je prodaja lepo krenula, čitavu stvar sam profesionalizovala.

Za tridesetak devojčica i dečaka, od pet do 12 godina, nije bilo toliko velikog kišobrana, pa su se smestili u salu pomenutog Zanatskog doma. Naoružani paletama i četkicama, oslikavali su 50 keramičkih jaja (dar ovdašnjeg vajara Siniše Antića), većih od kokošijih a manjih od nojevih. Prodavaće ih, narednih dana, a dobijene pare dati u humanitarne svrhe.

Najzad, kiša je sa ulice oterala desetak slikara (Ilija Čiča, Dragan Džo, Boba Nikolić, Branko Pop i drugi), ali nije naudila ideji. Oni su pod krovom Moderne galerije razapeli štafelaje i slikali na zadatu temu „Cveti”, povremeno mezeteći sa velikog ovala pržene girice kojima ih je častio jedan ovdašnji ugostitelj. Slikanje, kao što znate, ne ide brzo, a ni umetnicima se nije žurilo, pa ih je zatekao prvi sumrak.