Moj život je čudo!

Dok su preduzetnici, fakultetski profesori i stručnjaci iz raznih oblasti u Drvengradu na Mokroj Gori raspravljali o važnosti lične inicijative za poslovni uspeh, nisu ni slutili da je najbolji primer za njihove teorije tu kraj njih. Svakog dana prolazili su pored nje dok je stajala za pijačnom tezgom. Baka Jela Kolaković (76) iz mokrogorskog zaseoka Kolakovići pravi je borac, najbolji primer lične inicijative i spremnosti da se uhvati ukoštac sa životnim problemima.

S osmehom kaže: „Moj život je čudo, što bi rekao profesor Kusturica.” Jela je, kao i sve njene komšije, gledala ovaj film, pratila njegovo snimanje i, kako kaže, shvatila poruku koju je pokušao da pošalje slavni reditelj. Već desetak godina radi na pijaci u Drvengradu. Prodaje kape, šalove, rukavice, džempere, priveske, magnete, med, rakiju... Svakog jutra ustaje u šest sati, odradi nekoliko kućnih poslova, kćerki preda domaćinstvo i uputi se ka radnom mestu. Ne može da radi oko stoke i bašte, pa to prepušta mlađima. Emira Kusturicu baka Jela oslovljava isključivo sa profesore i zahvalno kaže „Neka ga Bog poživi!”. Oživeo je ovaj kraj, a na brdu na kojem su pasla goveda podignut je pravi mali grad. Tako je naša sagovornica konačno dobila priliku da prehrani porodicu, i to, kako kaže, nadomak kućnog praga. Ranije je svoje rukotvorine nekoliko puta godišnje pakovala u torbu, pa je išla na more, u Suboticu ili u Čačak i Kraljevo. Jedno vreme je brala lekovito bilje.

– Morala sam da radim i nisam razmišljala o tome da li mi je teško. Koliko god da prodam, zadovoljna sam. Ukoliko ne dobijem novac, ja zamolim nekog s pijace da zamenimo stvari, pa za svoju robu uzmem kafu, ulje ili šećer. Ono što nam najviše treba. Sada na Mećavniku uspevam da zaradim jednu platu. Dolaze deca na ekskurzije, radnici na seminare i turisti. Prodam magnet po magnet i bolje se osećam. Izdržavam kćerku i zeta koji ne rade, unucima pomognem ukoliko im nešto zatreba i to je to – kaže najstarija prodavačica na Mećavniku.

Jela je udovica čak 31 godinu. Za to vreme unuci su porasli, kćerke su stigle do zrelih godina. Umesto da uživaju u najboljim godinama, kako to biva u Srbiji, ostale su bez posla. Tako se, još jednom, teret svalio na pleća baba Jele. Umesto da je deca izdržavaju, ona pokušava da prehrani njih. Ali, dok priča, ne žali se. Zahvalna je, kako kaže, što su svi živi i zdravi. Imaju svoju kuću, malu baštu i nešto živine, a ostalo će doći, optimistična je. Dok vešto vrti igle, šeretski osmeh joj titra na licu, a iz očiju izbija životni sjaj. Kaže da je zadovoljna jer radi među svojim komšijama i poznanicima. Kad se umori, može da sedne, plete, porazgovara sa prolaznicima.

– Suprug je radio kao pomoćni radnik u školi 25 godina. Ostala mi je porodična penzija od samo 9.300 dinara. Najviše mi žao što nisam srela Krkobabića kada je bio ovde. Pokazala bih mu moj penzioni ček, pa neka mi kaže kako da preživim mesec – odsečna je naša sagovornica. Ipak, dodaje da ne može da shvati žalbe i stalne proteste radnika u Srbiji.

– Moj suprug i ja smo ceo život odvajali od plate za izgradnju kanala Dunav–Tisa–Dunav, za štetu od zemljotresa u Skoplju, za izgradnju železničkih pruga. Niko se tada nije žalio. Spremna sam da poklonim državi celu moju penziju ukoliko će nas to izvući iz krize. Od štrajkova nam nikada neće biti bolje – poručuje ova hrabra starica.

Srećna je što unuci uspevaju da se izbore za svoj dinar. Jedan od njih radi pri parku prirode „Mokra Gora”, drugi je konobar, a supruga mu radi na recepciji hotela „Mećevnik”. Srećna je jer ne žele da napuste rodni kraj. Nada se da će tako i ostati.

I proleće donosi dodatnu nadu u ovaj kraj. Svuda po razbacanim drvenim kućicama razmileli su se radnici. Popravljaju krovove, farbaju drvenariju, postavljaju klupe i stolice, sređuju sportske terene... Čim vetar nakratko prestane da zavija, zaposleni u poslastičarnici „Kod Ćorkana” izbacuju stolove i stolice napolje. Sreću se ulice Novaka Đokovića, Ive Andrića, Dijega Maradone, Dostojevskog... Gledaju se „Kuća pisaca” i sportski centar „Prokleta avlija”. Iz svakog detalja izbija prefinjeni umetnički duh, koji obeležava ovo jedinstveno mesto. Dok se Sunce probija kroz oblake, krupne snežne pahuljice pronalaze put do tla. U toku dana svrati poneka đačka ekskurzija. Uskoro će ih biti mnogo više. Počinje sezona. Na brdu iznad železničke stanice „Jatare” čuje se pisak lokomotive voza „Nostalgija”. Šarganskom osmicom, jedinstvenim uskim kolosekom, u toku prošle letnje sezone prevezlo se čak 68.000 putnika (od početka aprila do kraja novembra).

Da li će ova sezona dovesti dovoljno turista? Da li će ovaj kraj ponovo zaživeti, a mladi početi da se vraćaju kući?

Da li će baka Jela konačno dobiti priliku da uživa u plodovima rada?