Jeftin novac i monetarna politika

Poslednjih nekoliko meseci,svedoci smo intenzivnog medijskog praćenja ekonomskih dešavanja na prostoru Evropske unije. Sve češće se govori o ubrizgavanju novca u finansijski sistem, o niskim kamatnim stopama, politici jeftinog novca koja građane Srbije (ne)svesno podseća na ekstremne monetarne okolnosti (razorna hiperinflacija od 314 miliona procenata početkom 1994), pa i na ulogu koju bi u takvoj konstelaciji odnosa trebalo da ima naša centralna banka.

U situacijama kada klasični instrumenti nemaju uticaja na makroekonomske agregate, jer je referentna kamatna stopa dostigla najniži mogući nivo, centralne banke preuzimaju drugačije mere. One kupuju od komercijalnih banaka i drugih (ne)finansijskih institucija različitu finansijsku aktivu kreiranjem dodatne novčane mase kako bi ubrizgale svežnovac u finansijske tokove. Time prodavci finansijske aktive dolaze do viška novčanih sredstava koji, sledstveno, mogu trošiti i tako pokretati dalju ekonomsku aktivnost. Alternativno, oni mogu kupovati drugu finansijsku aktivu, kao što su akcije ili zlato. Na taj način utiče se na povećanje cena finansijskih instrumenata i njihovi vlasnici postaju bogatiji. Povećanje cene finansijskih instrumenata istovremeno znači i manji prinos, što utiče na niži zajmovni trošak za privredu i stanovništvo, čime se daje dalji podstrek povećanju potrošnje. S druge strane, banke raspolažu viškovima novca koji mogu u većoj meri plasirati svojim komitentima i na taj način povećati svoju kreditnu aktivnost. Međutim, pitanje je da li će poslovne banke adekvatno reagovati ili će nerado davati kredite s nižim kamatama i time zadržavati višak novca u svojim rezervama, čime će onemogućiti veće strujanje novca kroz finansijski sistem.

Za naše građane i ekonomiju važno je pitanje eventualne koristi ili štete koju takva politika može da iznedri, imajući u vidu našu tesnu povezanost s evropskim tržištem. Da li je, usled velike ponude, jeftin novac poželjan? Ukoliko pitamo pojedine evropske investitore, odgovor bi, verovatno, bio potvrdan, zbog visokog prinosa koji je na raspolaganju ukoliko se ulaže u dužničke instrumente čiji je emitent Republika Srbija. S druge strane, odgovor u „našem dvorištu” bi bio prilično nekonzistentan. Mogućnost jeftinog zaduživanja otvara prostor za refinansiranje ranije uzetih kredita, po višim kamatnim stopama, ali se postavlja pitanje održivosti politike koja se u najvećoj meri zasniva na investicijama u hartije od vrednosti (portfolio investicije), podložnim eventualnim špekulativnim aktivnostima. Ukoliko imamo u vidu podatak o visini javnog duga, koji je u martu iznosio 24,2 milijarde evra (više od 72 odsto u odnosu na BDP), pitanje dobija još više na značaju.

Nedavna izjava našeg istaknutog privrednika o poželjnosti takve monetarne politike i kod nas delimično je „probudila davno zaboravljene košmare” o novčanicama od 500 milijardi dinara, o nemačkim markama, čekanju u redovima i slične asocijacije. Prvenstveni razlog nemogućnosti primene takvih mera jeste činjenica da u Srbiji novac nije ni približno jeftin kao u SAD ili evrozoni da bi se aktivirali navedeni mehanizmi. Centralna banka ima na raspolaganju klasične instrumente monetarne politike, kao što je referentna kamatna stopa, koju je moguće dodatno smanjiti i posledično relaksirati monetarnu politiku (u Srbiji je od nedavno sedam odsto dok je npr. u evrozoni 0,25 i u SAD 0–0,25 odsto). Druga važna činjenica jeste neuporedivost u kvalitetu i razvijenosti finansijskih tržišta s obzirom na to da je finansijsko tržište Srbije isuviše „plitko” i nerazvijeno, bez dovoljnog broja kvalitetnih hartija od vrednosti koje bi otkupljivala naša centralna banka. U prilog tome govori i činjenica da se na srpskom finansijskom tržištu praktično ne trguje dužničkim instrumentima (nema sekundarnog tržišta), već ih njihovi vlasnici isključivo drže do roka dospeća. Treći razlog je možda i najvidljiviji običnom građaninu– upoređivati dinar sa američkim dolarom ili evrom kao svetskim valutama u kojima se drži više od dve trećine finansijske aktive, nezamislivo je i najvećim oportunistima.

Strateško razmišljanje i mudra ekonomska politika moraju biti dva osnovna recepta za sagledavanje uloge Srbije u kretanjima na finansijskim tržištima. Danas je novac jeftin (barem u Evropi), a šta će biti sutra kada se evropska ekonomija oporavi i porastu kamatne stope? Da li će to uticati na našu ogromnu zavisnost od kretanja međunarodnog kapitala koji ima dvosmerni tok? Ne zaboravimo, kapital ne poznaje granice, poznaje samo profit...

Docent na Fakultetu za poslovne studije