Zaborav stiže Đuru i Gavrila

Bosansko Grahovo – Jedanaest privatnih kuća i hram Svetih apostola Petra i Pavla jedino je što je ostalo posle pripadnika Sedme brigade Hrvatske vojske koji su krajem jula devedeset i pete godine okupirali Bosansko Grahovo. U ovoj varoši sve ostalo sravnjeno je sa zemljom. Nisu štedeli ni škole ni obdaništa, ni fabrike, ni blokove stambenih zgrada, ni spomen-obeležja, ni hiljade domaćinstava mukom podizanih.

Među prvima zapaljene su rodne kuće prvog predsednika BiH i dugogodišnjeg saradnika Josipa Broza Đure Pucara Starog, te Gavrila Principa koji je na Vidovdan 1914. u Sarajevu ubio austrijskog prestolonaslednika, nadvojvodu Franca Ferdinanda.

Danas su u Đurinim rodnim Kesićima i, nekoliko kilometara dalje, Gavrilovom Obljaju rodna zgarišta dva velikana srpske istorije. Kamene zidine kuća nemo svedoče o davnim vremenima iz domova Pucarevih i Principovih.

– Mogu danas pričati šta hoće, ali Đuro nam je svima valjao. U selo nam doveo asfalt, struju, vodu. U Grahovu je sagradio ciglanu i veliki drvno-industrijski kombinat. Nije pomogao samo onom ko nije hteo da mu se pomogne. Danas nema takvih političara, priča pred ruševinom Đurine rodne kuće starica Milka Brkić, povratnica u Kesiće.

Sećaju se stariji i priča o Đurinom poštenju. Dok su drugi, sebi i svojima podizali vile, Đuro to nije činio.

– Moja ga je svekrva Marija jednom pitala kako to da i on ne sagradi neku vilu na moru. Ako ne za sebe onda za svoju decu. Đuro joj je onako kako je samo on znao odgovorio: „Moja Maro, gde god da odem na odmor uvek ću imati gde svoj šešir obesiti”, smeje se Milka.

Prva kuća koju su hrvatski vojnici zapalili u Obljaju bila je brvnara u kojoj se rodio Gavrilo Princip. U njoj je, sve do jula 1995. bio muzej sa eksponatima – svedočanstvima o velikom delu malog Gavrila.

– Pretpostavljao sam da bi moglo doći vreme u kome će se zaboraviti sve što su Gavrilo i Principovi uradili za svoj narod. Zato sam i jednom od svoja tri sina dao Gavrilovo ime. Drugi je poneo ime Slobodna Principa Selje, narodnog heroja Titove vojske. Ako danas nemamo ništa što bi nas podsećalo na Gavrila i Slobodana, onda su tu imena mojih sinova koja i oni i ja sa ponosom izgovaramo, priča Miljkan Princip jedini bliski rođak atentatora na austrijskog prestolonaslednika.

Sve do devedesetih godina prošlog veka, u Obljaj i Kesiće slivale su se reke turista iz bivše nam domovine, ali i iz inostranstva. Danas nikog. A i kako bi kada ni u Kesićima ni u Obljaju, osim zgarišta, nemaju šta ni da vide. Kada umru stariji, koji su se ovde vratili, neće imati više šta ni čuti. Doduše, na Gavrilovo rodno zgarište zaluta poneki sforovac i niko drugi. Više ih interesuje bezbednosna situacija u selu nego li priča o Gavrilu.

– Pokrenuli smo pitanje restauracije rodnih kuća, ali sve je ostalo samo na tome. Izgleda da u ovoj zemlji malo koga interesuju Gavrilo Princip i Đuro Pucar. A ne bi smelo tako da bude. Ne bi jer i oni su pisali istoriju ove zemlje. Zbog toga bi njihova imena, u toj istoriji trebala biti ispisana velikim slovima. Ali strah me je da i to, pored mnogo drugog iz istorije ove zemlje, u Bosni i Hercegovini ne padne u zaborav, kaže Duško Bilčar, načelnik Opštine Bosansko Grahovo.