Kapitalno vaspitanje

U eri velike hajke na ekonomsku nejednakost, koju piketijanci proglašavaju najvećim zlom savremenog čovečanstva, vredi uneti malo razuma u sve to i smireno postaviti pitanje: kakve podsticaje stvara ta nejednakost? Da li se pri različitim stepenima ekonomske nejednakosti ljudi različito ponašaju?

Naravno, ekonomska nauka se neprestano bavi ovim pitanjem, nezavisno od mode ili histerije, koje se, s vremena na vreme, pojave u pogledu ekonomske nejednakosti. Tako, na osnovu uvida do kojih dolaze istraživači čija imena nisu poznata široj javnosti, bolje razumemo različite mehanizme kojima ekonomska nejednakost i njena promena utiču na ponašanje ljudi. Jedno od takvih istraživanja je ono koje povezuje ekonomsku nejednakost (shvaćenu kao nejednakost ishoda) s načinom vaspitavanja dece.

Kakve to ima veze? Velike! Visok stepen ekonomske nejednakosti znači da ljudi svoj dohodak prisvajaju isključivo na tržištu proizvodnih faktora. Ko ima kapital, prisvaja kapitalni dohodak, ko ima ljudski kapital, prisvaja velike radne dohotke, a ko nema ni jedno ni drugo, njemu preostaje mali dohodak. Da, ljudi nisu jednaki i na tržištu proizvodnih faktora to se jasno iskazuje. Što je snažnija konkurencija na tom tržištu, što je manja korektivna intervencija države, viša je ekonomska nejednakost.

Kako roditelji gledaju na sve to? Jednostavno, budući da je roditeljima, bar većini, stalo do blagostanja sopstvene dece, vaspitavaće ih na način koji će toj deci omogućiti da maksimizuju svoje blagostanje u budućnosti. A ključni element tog vaspitanja jeste ulaganje u ljudski kapital.

A to zavisi od sadašnje i očekivane ekonomske nejednakosti. Ukoliko je ona relativno niska, što znači da postoji snažna korektivna intervencija, roditeljima nije stalo da deca ulažu u sopstveni kapital, već prednost daju nekim drugim vrednostima: dokolici, igri, druženju... Jer, nezavisno od toga koliki će biti budući ljudski kapital njihove dece, ona će ipak dobro proći u životu. U suprotnom, ukoliko je ekonomska nejednakost visoka, učenje postaje važno: bez ljudskog kapitala teško da nešto može da se postigne.

Empirijska istraživanja su pokazala da postoji snažna veza između ekonomske nejednakosti(posmatrane kao nejednakosti ishoda, merene Đinijevim koeficijentom) i dominantnih vrednosti u obrazovanju dece koje roditelji prihvataju. Svetska anketa vrednosti, koja se redovno sprovodi u gotovo svim zemljama sveta, poznaje tri vrednosti u pogledu vaspitanja dece: maštovitost, nezavisnost i radna disciplina deteta. Ukoliko je ekonomska nejednakost visoka, najznačajnija vrednost za roditelje je radna disciplina njihovog deteta. I ima da je stvore! I obrnuto, ukoliko je ekonomska nejednakost niska, na značaju dobijaju maštovitost i nezavisnost deteta.

Dakle, ekonomska nejednakost podstiče ulaganja u ljudski kapital, nema više igranja, gledanja crtaća ili tinejdžerskih TV serija – učiti, učiti i samo učiti! Jedan od zaključaka analize jeste da ovakvo ponašanje dodatno uvećava ekonomsku nejednakost. Budući da nisu svi ljudi podjednako obdareni, ovakva ulaganja uvećavaju razlike u nivou ljudskog kapitala između pojedinaca, što dovodi do rasta razlika u njihovom radnim dohocima, pa time i ekonomske nejednakosti. Opet nejednakost raste! Gotovo neprimećena posledica delovanja ovakvog mehanizma jeste da se uvećava produktivnost rada, pa raste nacionalni dohodak per kapita– uvećava se društveno bogatstvo. Ali koga to briga u vreme u kome je osnovna tema razgovora angažovanih intelektualaca (ukoliko to nije pleonazam) samo ekonomska nejednakost.

No, kakve ovo ima veze sa Srbijom? Suprotno percepciji mnogih, Srbija je zemlja relativno male ekonomske nejednakosti, mereno Đinijevim koeficijentom na osnovu potrošnje. Njegov iznos (0,26 na poslednjem merenju, 2013. godine) spada u grupu najnižih u svetu. Shodno prethodnim nalazima, roditeljima u Srbiji ne bi trebalo da bude previše bitno koliko će deca naporno da uče i ulažu u sopstveni kapital. Ima ko će da brine o njima.

Štaviše, za poslovni uspeh u Srbiji su, u poređenju sa ulaganjima u ljudski kapital, bitnija ulaganja u veze, u članstva u političkim partijama (nije bitno u kojoj, lako se prelazi iz jedne u drugu), u profitabilna poznanstva partijskih funkcionera ili članova glavih odbora. Tako se stiže do dohotka. Prinosi ljudskog kapitala u Srbiji daleko su niži od prinosa partijskog. Ovo je konstanta, nezavisno od toga ko je na vlasti, i to nas drži daleko od dobro uređenih društava. A za to nam nisu krivi ni NATO, ni Amerikanci, ni vanzemaljci. To radimo sami sebi.

*Profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu