Капитално васпитање

У ери велике хајке на економску неједнакост, коју пикетијанци проглашавају највећим злом савременог човечанства, вреди унети мало разума у све то и смирено поставити питање: какве подстицаје ствара та неједнакост? Да ли се при различитим степенима економске неједнакости људи различито понашају?

Наравно, економска наука се непрестано бави овим питањем, независно од моде или хистерије, које се, с времена на време, појаве у погледу економске неједнакости. Тако, на основу увида до којих долазе истраживачи чија имена нису позната широј јавности, боље разумемо различите механизме којима економска неједнакост и њена промена утичу на понашање људи. Једно од таквих истраживања је оно које повезује економску неједнакост (схваћену као неједнакост исхода) с начином васпитавања деце.

Какве то има везе? Велике! Висок степен економске неједнакости значи да људи свој доходак присвајају искључиво на тржишту производних фактора. Ко има капитал, присваја капитални доходак, ко има људски капитал, присваја велике радне дохотке, а ко нема ни једно ни друго, њему преостаје мали доходак. Да, људи нису једнаки и на тржишту производних фактора то се јасно исказује. Што је снажнија конкуренција на том тржишту, што је мања корективна интервенција државе, виша је економска неједнакост.

Како родитељи гледају на све то? Једноставно, будући да је родитељима, бар већини, стало до благостања сопствене деце, васпитаваће их на начин који ће тој деци омогућити да максимизују своје благостање у будућности. А кључни елемент тог васпитања јесте улагање у људски капитал.

А то зависи од садашње и очекиване економске неједнакости. Уколико је она релативно ниска, што значи да постоји снажна корективна интервенција, родитељима није стало да деца улажу у сопствени капитал, већ предност дају неким другим вредностима: доколици, игри, дружењу... Јер, независно од тога колики ће бити будући људски капитал њихове деце, она ће ипак добро проћи у животу. У супротном, уколико је економска неједнакост висока, учење постаје важно: без људског капитала тешко да нешто може да се постигне.

Емпиријска истраживања су показала да постоји снажна веза између економске неједнакости(посматране као неједнакости исхода, мерене Ђинијевим коефицијентом) и доминантних вредности у образовању деце које родитељи прихватају. Светска анкета вредности, која се редовно спроводи у готово свим земљама света, познаје три вредности у погледу васпитања деце: маштовитост, независност и радна дисциплина детета. Уколико је економска неједнакост висока, најзначајнија вредност за родитеље је радна дисциплина њиховог детета. И има да је створе! И обрнуто, уколико је економска неједнакост ниска, на значају добијају маштовитост и независност детета.

Дакле, економска неједнакост подстиче улагања у људски капитал, нема више играња, гледања цртаћа или тинејџерских ТВ серија – учити, учити и само учити! Један од закључака анализе јесте да овакво понашање додатно увећава економску неједнакост. Будући да нису сви људи подједнако обдарени, оваква улагања увећавају разлике у нивоу људског капитала између појединаца, што доводи до раста разлика у њиховом радним дохоцима, па тиме и економске неједнакости. Опет неједнакост расте! Готово непримећена последица деловања оваквог механизма јесте да се увећава продуктивност рада, па расте национални доходак пер капита– увећава се друштвено богатство. Али кога то брига у време у коме је основна тема разговора ангажованих интелектуалаца (уколико то није плеоназам) само економска неједнакост.

Но, какве ово има везе са Србијом? Супротно перцепцији многих, Србија је земља релативно мале економске неједнакости, мерено Ђинијевим коефицијентом на основу потрошње. Његов износ (0,26 на последњем мерењу, 2013. године) спада у групу најнижих у свету. Сходно претходним налазима, родитељима у Србији не би требало да буде превише битно колико ће деца напорно да уче и улажу у сопствени капитал. Има ко ће да брине о њима.

Штавише, за пословни успех у Србији су, у поређењу са улагањима у људски капитал, битнија улагања у везе, у чланства у политичким партијама (није битно у којој, лако се прелази из једне у другу), у профитабилна познанства партијских функционера или чланова главих одбора. Тако се стиже до дохотка. Приноси људског капитала у Србији далеко су нижи од приноса партијског. Ово је константа, независно од тога ко је на власти, и то нас држи далеко од добро уређених друштава. А за то нам нису криви ни НАТО, ни Американци, ни ванземаљци. То радимо сами себи.

*Професор Правног факултета Универзитета у Београду