Uterivači dugova uvek zvone dva puta

Sve veći broj onih kojima se zbog rešenja privatnih izvršitelja skida deo lične zarade s računa na ime duga za komunalije ili struju nameće mnoga pitanja, između ostalih – i da li su svi ti dužnici bili pravovremeno obavešteni da će im se novac odbijati.

Jer, kako se inače moglo dogoditi da nečiji dug od 26 dinara naraste na 19.000 dinara! Pri tom smo svi svedoci da se velikim neplatišama godinama tolerisalo neplaćanje struje, ili Infostana, a da neki drugi ostaju bez ličnih primanja i za 50 i 100 dinara.

Nema spora o tome da se dug, uslovno rečeno, državi, koliki god bio mora platiti. Ako ga ne plati dužnik, platiće ga svi poreski obveznici kroz povećane poreze. Zato je ključno pitanje da li dužnik pre početka otplate duga mora o tome da bude obavešten i da li se privatni izvršitelji mogu pravdati time da na adresi na koju su slali rešenja o naplati nije bilo nikoga?

Izvršiteljima je u interesu da naplate svoj honorar makar i zbog duga od 20 dinara, a podatak PIO fonda da je u Srbiji 14.662 penzionera kojima se s čeka odbija deo penzije, izvršitelji su pokušali da relativizuju pretvarajući penzionere u procente, izjavom da je to samo 0,85 odsto penzionera.

Malo ili mnogo? Nevažno. I da je samo jedan jedini penzioner, ili zaposleni, koji ima posla s privatnim izvršiteljem, morao je znati da će mu se deo ličnih primanja obustavljati, a ne da o tome saznaju, kada je naplata već počela.

Odgovor Komore izvršitelja na pitanje kako je moguće da neko ne bude obavešten da će mu se dug odbijati „da sistem nije savršen” ne treba da se tiče dužnika.

Đorđe Popović, beogradski advokat, objašnjava da privatni izvršitelji, a ne sud, dostavljaju rešenja o naplati dugova za komunalije i to je utvrđeno Zakonom o izvršenju i obezbeđenju. Sud se u ovaj deo ne meša, što se vidi iz člana zakona „Posebni postupak za namirivanje potraživanja po osnovu komunalnih i sličnih usluga”.

Zakon propisuje da izvršitelj zaključkom dužniku nalaže da u roku od osam dana od njegovog prijema izmiri potraživanje zajedno sa troškovima i određuje izvršenje radi ostvarivanja tih potraživanja. Dužnik na sve to može da uloži prigovor.

– To praktično znači da privatni izvršitelj mora da obavesti dužnika da će mu početi naplata dugova. U praksi ima slučajeva da dužnik to naknadno sazna, ali samo zbog činjenice da nije nađen na adresi na kojoj je prijavljen, a prigovor ne odlaže rešenje. Kada ni posle drugog pokušaja ne dođe do uručenja rešenja, ceo slučaj završava na tabli suda što se tumači kao da je dužnik obavešten, kaže Popović.

Dužnik koji primi rešenje ima pravo na prigovor i mogućnost da dug ospori ukoliko je potraživanje zastarelo ili se utvrdi da se verodostojne isprave ne odnose na dužnika ili da obaveza iz verodostojne isprave nije dospela.

Privatnim izvršiteljima teško može da se potkrade greška kada je reč o naplati komunalnih dugova, jer oni rešenje o naplati donose na osnovu verodostojnih isprava dobijenih iz elektrodistribucija ili   Infostana.

Zašto dug od 26 dinara može da naraste na 19.000 dinara može se objasniti kamatama i cenama usluga privatnih izvršitelja. Samo da izvršitelj uzme predmet u razmatranje dužnika će koštati 3.000 dinara plus PDV.

Znači, ako neko duguje 100 dinara, on će morati da plati i ovih 3.000,

objašnjava ovaj advokat i dodaje da je cena usluga izvršitelja veća što je slučaj komplikovaniji.

Ostaje, međutim, nejasno kako privatni izvršitelji očekuju da će dužnici, koje nisu našli na prijavljenoj adresi, znati da im je rešenje o naplati dugova okačeno na tabli suda, što se računa isto kao da je dužnik primio rešenje.