Makedonska linija vatre

Akcije opozicije sa elementima agresivnosti, strategijom masovnijih kontinuiranih demonstracija i zahtevima za ostavkom vlade u Skoplju, podsećaju na „majdanski scenario”. Pri tome ostaje otvoreno pitanje „spoljne podrške” – ima li je i čija je, što bi doprinelo boljoj analizi mogućeg konačnog ishoda. Ipak, za sada je evidentno da ozbiljne spoljne podrške, po obrascu koji je bio prisutan u slučaju Ukrajine i raznih obojenih i „prolećnih” revolucija, nema. Događaji u Kumanovu otvaraju, međutim, sasvim novu dimenziju situacije u Makedoniji i aktuelizuju pitanje dalje sudbine zemlje, što će izazvati i jasnije pozicioniranje stranog faktora.

Imajući u vidu otvorena pitanja međuetničkih odnosa u Makedoniji, česte incidente sa elementima terorizma, provokativna ponašanja na liniji „velike Albanije”, poslednje sukobe na granici, a prema tekućem razvoju i oglašavanju takozvane Oslobodilačke narodne armije (ONA), obračun u Kumanovu deluje kao nastavak oružane pobune Albanaca u Makedoniji iz 2001, okončane Ohridskim sporazumom avgusta iste godine. Platforma sukoba je, naime, i ovoga puta ista – nezadovoljstvo Albanaca položajem u državi, uz pokušaje radikalnog rešavanja tog pitanja na štetu teritorijalnog integriteta Makedonije. Koristi se tekuća politička kriza i računa na stranu podršku po modelu kosovske krize, na šta ukazuje saopštenje ONA o patnjama civila i ponašanju vlasti, zatim masovna bekstva civila i njihova navodna ugroženost itd. Nezaobilazni kontekst je i tekuća reafirmacija zalaganja za „veliku Albaniju”, uz blage reakcije centara moći.

Iz prvih reagovanja pobunjene opozicije proizlazi da njen vrh nema nameru da odustane od svojih zahteva, čime se mogućnost makedonskog nacionalnog konsenzusa oko suprotstavljanja albanskom agresivnom nastupu znatno smanjuje. Naprotiv, i u kumanovskom slučaju opozicija, izgleda, traži dodatnu šansu da politički diskredituje vladu i definitivno realizuje svoje ciljeve – uz podršku nekog stranog sponzora.

Tvrdom nacionalnom politikom kako u vezi sa imenom, stavovima prema albanskom pitanju i drugim tako i nastojanjima da ne vodi jednosmernu spoljnu politiku (sada to dobro ilustruje odlazak predsednika Ivanova u Moskvu na Paradu mira), aktuelna vlada demonstrira odlučnost da očuva uži nacionalni interes u prilog punog izvornog „makedonskog” suvereniteta. Uostalom, na toj platformi je i dobila poslednje izbore.

Albanska elita neće dozvoliti da uđe u zamku optužbi za terorizam i protivpravno ponašanje, ali ne treba sumnjati da će koristiti sadašnju krizu da ostvari važan korak u nastojanjima da revidira Ohridski sporazum u korist većih ustupaka u pravcu federalizacije.

Pošto je manevarski prostor vlade znatno smanjen, biće pod velikim pritiskom da se politički jasno opredeli, pre svega prema EU i NATO. Valja podsetiti da je i Makedonija na „liniju vatre” američkog državnog sekretara Kerija, što je kvalifikuje kao subjekta za delovanje u skladu sa zapadnim interesima u geopolitičkoj konfrontaciji sa Rusijom. Tekuća kriza će se na Zapadu svakako koristiti za ustupke vlade prema jasnijem i dugoročnijem spoljnopolitičkom pozicioniranju Makedonije.

Dakle, već identifikovana kao nestabilna, Makedonija ovim događanjima od pre nekoliko dana ulazi u novu fazu nestabilnosti i rizika. Nije izvesno da će svetski centri moći dozvoliti novu promenu političke karte zapadnog Balkana. Međutim, u pogledu albanskog pitanja nisu isključena iznuđena rešenja na unutrašnjem planu, na linijama federalizacije, koja će dodatno oslabiti pun „makedonski” suverenitet, čime će se u budućnosti dodatno osnažiti procesi dezintegracije.

Diplomata u penziji