Vrtić

Svi prozori mog stana gledaju na jedan dečji vrtić. Tako živim već četrdeset godina. Takva mi je karma. Evo, upravo sad, dok pišem ovaj tekst, u lepo prolećno jutro, deca u dvorištu galame, malo vrište, malo se svađaju, malo se igraju, malo pokušavaju da se dovikuju. Retko koja rečenica može istinski da se razume u toj graji. Sve što čujemo to je jedan konstantni vrisak i pokušaji da svako preko svakoga nešto kaže, da bude najglasniji. Jedino što uspevam da razaberem to je glas umorne i promukle vaspitačice: Deco, da li ste vi normalni? Silazi sa te ograde! Ne drmaj joj klackalicu! I tako svakog dana...

Meni, moram reći, ovi zvuci uopšte ne smetaju, naprotiv. Saživela sam se sa njima, živim uz te male drekavce čitavog života, navikla sam na taj pozadinski šum, baš kao na konstantno svađanje vrabaca u visokoj tuji koja mi je tačno ispod prozora. Kad deca oko podne odu malo da dremnu, skoro da mi i nedostaju, nekako je neprirodno tiho.

Naravno, govorimo o deci koja imaju tri, četiri, pet godina. Normalno je da deca tog uzrasta viču i da ne poznaju kulturu dijaloga. U teoriji, oni će to da nauče s vremenom, kad porastu.

Po podne deca odu svojim kućama, a ja uključim televizor. I onda počnu da se pojavljuju političari, ministri, analitičari, stručnjaci, dobri poznavaoci prilika, uvaženi gosti i ostali pouzdani izvori. Svi do jednoga u pravednom gnevu. Uz njih, tu je obično i ona ista zanemoćala vaspitačica, samo što se na tom mestu zove voditeljka, i obično govori nešto kao „Gospodo, molim vas, gospodo, molim vas...”, ali ja to i dalje čujem kao „Deco, da li ste vi normalni” jer tako je moje uho naštelovano decenijama. Vrtić nastavlja da radi i kad deca odu na zasluženi odmor. Ova deca – jer ne znam kako bih drugačije mogla da ih vidim uz galamu koju stvaraju – dolaze obučena u lepa odela i nose uredno vezane kravate. Cipele im se sijaju, frizure su im uredne. Mnogo su, u tom smislu, napredovali od one raščupane dece iz vrtića. Ali što se tiče međusobne komunikacije, sve je isto. Niko nikoga ne sluša, svako priča svoju priču, a pobeđuje onaj ko je najglasniji. Štaviše, imam utisak, baš kao i kod onih prepodnevnih, da im je ta igra, iako naporna, ipak prilično zabavna. Niko tu ne dolazi da bi čuo onog drugog, naravno. Dolaze da potroše snagu, a snage imaju mnogo. Dolaze da pokažu i dokažu da su najgrleniji, da mogu da nadviču svakog u dvorištu. Takva su pravila te igre. Onaj koji ćuti, njemu ostaje samo da kopa po pesku i eventualno iskopa nešto što je mačka zatrpala. Pa nek se igra c time, kad već ne zna da viče.

Evo jednog predloga za ministra prosvete. Uvesti u škole predmet koji bi se zvao umetnost dijaloga. Jer ovo, draga deco, što naučite u vrtiću, to nije dijalog, to bi se eventualno moglo nazvati debatom. A razlika između debate i dijaloga je ogromna.

U debati se trudimo da sagovorniku nađemo slabo mesto, pa da po tome udarimo. U dijalogu sasvim suprotno, trebalo bi da svog sagovornika osnažimo. U debati naš cilj je da onog drugog dotučemo, dok u dijalogu želimo da čujemo šta sagovornik misli. Iz dijaloga smemo da izađemo i sa promenjenim mišljenjem, a u debati, bogme, takvo nešto smatralo bi se neprimerenom slabošću duha. U debati atmosfera deluje preteće, napadi i upadanja u reč su ono što može i mora da se očekuje, i vaspitačica to treba da zna. U dijalogu učesnici u razgovoru poštuju pravila koja su unapred postavljena. U debati se uglavnom iznose stavovi, ko te pita za činjenice. U dijalogu, svaka strana je spremna da ispituje validnost različitih mišljenja i da o njima promisli. I tako dalje, ima toga mnogo, ali ne želimo da ovaj tekst pretvorimo u dosadno predavanje.

Došli smo, naime, do tačke kad su TV vaspitačice počele da izbacuju goste iz emisija jer ne uspevaju da ih smire. Pošalju ih na spavanje pre vremena. Ova moja, tu ispod prozora, negde oko tri po podne, već posivela od dozivanja dece, sedne umorno na klupu i vidim je, pogleduje na sat i čeka kad će pet. Stalno želim da odem i da je pitam da li uključi TV kad ode kući. E to je ono što me jedino istinski zanima.

Pisac