Etos odmazde

Euforija povodom sudske rehabilitacije Draže Mihailovića je na vrhuncu.

Da li je to pravi pokušaj opovrgavanja one prakse kojom je – posle Drugog svetskog rata – pobednička strana presuđivala iz političkih i ideoloških razloga? I može li naš sud, bilo kog stepena, da preuzme na svoja pleća vodenički kamen srpskih raskola i bezglavog sudaranja bez dubokog poznavanja anamneze jednog slučaja u surovom vremenu...

Draža se na završetku rata našao na gubitničkoj obali. Dakle, jao takvima – reče bahato galski ratnik poraženim Rimljanima, jer pobednike su uvek i svuda čekali slavoluci, ali i vlastito zadovoljavanje gneva...

Da bi se razumelo kako je odmah po završetku Drugog svetskog rata uspostavljen etos odmazde u gotovo svim delovima oslobođene Evrope, i u nas, moralo bi se poći od nebiblijskog poriva oko za oko. O toj mučnoj tradiciji, koja je i u nas dugo pothranjivana, pisao je u vreme Karađorđa ruski diplomata Rodofinikin kao o praksi za koju bi bilo bolje da je nema. Reklo bi se da je carski poklisar vidovito naslutio da će se dogoditi Radovanjski lug.

U sjajnoj knjizi Ivana Jakovljevića „Na belom hlebu“ stoji navod da su, „prema konzervativnim procenama”, milioni ljudi Starog kontinenta u ratnom finalu 1945. bili obuhvaćeni vansudskim egzekucijama, kao i spontanim linčom. U Francuskoj je, na primer, na nišanu „makija”, kako se nazivao taj antifašistički pokret otpora, bilo sve što je služilo Nemcima – više od sedam hiljada smrtnih presuda, bez većih pomilovanja, osim za prestarelog Petena. Čak dvadesetak hiljada Francuskinja bilo je podvrgnuto ritualu javnog šišanja zbog „horizontalne kolaboracije” sa nemačkim vojnicima. Sličan talas razračunavanja dokumenti beleže svuda – od Bugarske do skandinavskih strana. U Norveškoj je smrtna kazna bila ukinuta, a ipak je 1945. uvedena retroaktivno, i to za ratne zločine i saradnju sa okupatorskom vojskom.

U tadašnjoj DF Jugoslaviji sve je bilo još mnogo radikalnije. Uostalom, Koča Popović i Peko Dapčević su, prema „Politici” od 28. oktobra 1944, otvoreno govorili da je „kucnuo čas za pravdu”. Vrhunac vansudske odmazde bio je Blajburg, gde je streljano više desetina hiljada ustaša i domobrana, ali i četnika i ljotićevaca.

U toj bujici koja je zahvatila poraženu stranu našao se i Draža. A da je kojim slučajem on bio slavljenik pobede, da li bi partizanima ponudio med i mleko?

Nema spora da li je posleratno suđenje Draži ispunjavalo važne kriterijume pravednosti. Partizanska vlast je delovala odlučno ali i vrlo traljavo u tom i u nekim drugim slučajevima... Ipak, pozovimo u pomoć trezveniji pogled na to vreme: je li mogao Draža da očekuje pravdu, ako ni sam nije patio od sindroma milosrđa?

Da ovo pitanje ne bi zvučalo isuviše retorički, možemo pomenuti smrt četničkog vojvode Koste Pećanca. Doista, mračan lik! On je, podsetimo, sve do pred kraj 1942. bio Dražin politički konkurent. Ali čim su mu Nedić i Nemci okrenuli leđa, Pećanac se povukao u Sokobanju kao zavetrinu u kojoj bi sačekao ratni rasplet... Draža ga je ipak, kao i partizani uostalom, i dalje obasipao optužbama da je „plaćeni saradnik okupatora”, „izrod srpskog naroda”, notorna pijanica i ološ”. Konačno, bez vidljivog povoda, Draža je pred ratni rasplet naredio jednom svom podređenom da tog vojvodu za svaki slučaj isprati na onaj svet. „On nipošto ne sme da padne u ruke komunista. Da bi izbegli bilo kakvom riziku, vi ga odmah po prijemu ovog naređenja likvidirajte!“

Tako je napisao i potpisao komandant ravnogoraca, iako se ne vidi kakvu je korist imao od tog pogubljenja. Samo je ostalo da jedan od službenih dželata, zvani Kasapče, stupi na scenu.

Treba poštedeti čitaoca užasnih pojedinosti o izvršenju te zapovesti. Dakako, nikakvog suđenja nije bilo. Bar tehnički, moglo ga je biti, pošto je u Pećančevom zarobljavanju, i uopšte, u krojenju njegove sudbine, vidnu ulogu imao jedan doktor prava, inače šef četničke omladinske organizacije. A nije bilo ni branilaca, ni Pećančevog prava na žalbu. Isto mu se desilo kao i Draži, samo malo kasnije. Po kobnom cinizmu, grobovi im se ne znaju, obojici.

Ipak, šta bi pravnici rekli kad bi Pećančevi sledbenici pokrenuli proces za svoj deo rehabilitacije, i da li bi se zastupnicima Dražine strane to dopalo? Etos odmazde je u nas dugovečan, baš kao i ideološka i politička zadrtost.

Novinar u penziji i publicista