Više od nebrige za Ustav

Mnogi su, valjda, verovali da se naša vlada bira onako kako je Ustavom uređeno. Da predsednik Srbije, po završenim izborima za narodne poslanike i konsultacijama, predlaže Narodnoj skupštini mandatara – budućeg predsednika vlade. Skupština glasa o kandidatu za premijera, o ministrima i programu (ekspozeu) buduće vlade, pa većinom glasova (najmanje 126) bira vladu. Ako glasova nema dovoljno, ceo postupak se ponavlja. Nema norme da u izboru predsednika i ministara vlade učestvuje neko drugi iz Srbije ili izvan nje.

Ipak, saznasmo pre neki dan da nam predsednika vlade mogu naći i zvaničnici EU. Sam predsednik vlade je rekao da evropski zvaničnici „moraju da nađu novog premijera” ako hoće da uzmu Gazivode. Izjava, iako data u kontekstu pregovora i ucena oko tog jezera, kazuje još mnogo čega.

Po kom domaćem pravnom aktu, međunarodnom ugovoru ili direktivi zvaničnici EU imaju pravo da nam „nađu” (valjda izaberu) predsednika vlade? Ni po kom, takav pisani akt ne postoji. Ako je, onda, u pitanju nepisano pravilo, interesantno bi bilo saznati na koji način i po kojim kriterijumima se to premijer „nalazi”. Takvo saznanje bi bar olakšalo kampanju budućim pretendentima na premijersko mesto. Da dalja razrada ovih pitanja ne dozove kojekakve „teorije zavere”, ovaj put se ipak priklanjam onome što o izboru vlade piše u Ustavu. A premijerova izjava neka ide na ceh kontekstu i afektu.

Država koja je u dvovekovnoj ustavnopravnoj istoriji imala čak 22 ustava (srpska i jugoslovenska) predstavlja se nemoćnom i neukom da sama napiše ceo ustav ili neki deo. Kako je objasnio zvaničnik vlasti, da bi se našla najbolja ustavna rešenja, upućuje se „poziv svima, pa i međunarodnoj zajednici, pre svega telima EU, da nam pomognu (...)”. Iskrena pomoć je uvek dobrodošla, ali donošenje Ustava nije filantropski rad, već pravni i politički. Predlagači promene Ustava nisu evropska „tela”, već samo predsednik republike, vlada, najmanje 150.000 građana i bar jedna trećina narodnih poslanika.

Konačno, da li je moguće da isti narod u srednjem veku stvara Zakonopravilo, jevanđelja, Dušanov zakonik, a da sada ne može sam da usvoji zakon o kulturi? Izgleda da je tako jer je ministar slavodobitno objavio da je „finalni predlog” tog zakona „odobren u Briselu”. Ni glasa o normi Ustava, o našoj zakonodavnoj vlasti. Kada član vlade, i to ugledni umetnik, tako potcenjuje zakonodavni postupak koji je izraz opštenarodne volje, šta da misli običan srpski građanin? A šta tek stranci? Doduše, Poslovnik Narodne skupštine predviđa, u skladu sa našim putem „evrointegracija”, izjavu o usklađenosti predloga zakona s propisima Evropske unije, ali to nipošto ne znači njihovo „odobravanje u Briselu”.

Ako samo zamislimo da našeg premijera ipak ne biramo mi, niti da Ustav i zakone donosimo sami, nameće se pitanje – jesmo li zbunjeni i još nepripremljeni za ovakvu istinu. Biće da jesmo, ali sigurno ima i drugih naroda sa istim osećajem, reći će pomirljivi. I još, otkriva li nam se ovde da politički sistem ne radi na način kako jedino mora – kao što u Ustavu piše? Izgleda da ne radi, ali postoje i druge države sa takvim manama, kazaće snishodljivi.

To što i drugi imaju slične („neokolonijalne”) probleme ne umanjuje niti suzbija naše nazadovanje. Videvši od drugih savremenih vladara, i u nas vlast teži da snagom dirigovanih medija gradi političko i duhovno slepilo i poslušnost. Tome se stremi sumnjičenjem onoga što nas je kao narod održavalo: postojanja urođenog i sticanog nagona za odbranom pravde, ponosa, tradicije i civilizacijskih vrednosti. Uporne negacije naših pobeda (nad fašizmom i ranijih), naših ataka na tiranine (Miloševog, Gavrilovog), prava na sopstveni ustav (sa Kosovom i Metohijom), vode nas među „rajetisku klasu”. Da budemo raja pokorna koja trepti ne bi li je u društvo primila evropska gospoda.

Nema nam druge nego da Srbija u negdašnjim slavnim i mudrim postupcima nađe snage i umnosti za ovo, nasuprot medijskoj glagoljivosti, uistinu nemušto doba.

Vanredni profesor na Pravnom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu