Svež repertoar leči klaustrofobiju

– Želimo da Gradsko pozorište u Podgorici postane stecište internacionalnih umetnika. Želimo da mešamo energije, jer nam je klaustrofobije na ovim prostorima svima preko glave. Zato istrajavamo u tome da u narednoj sezoni repertoar osvežimo komadima koje će raditi reditelji Milan Karadžić i Boris Liješević – kaže Ivana Mrvaljević, direktorka Gradskog pozorišta u Podgorici, koja je nedavno boravila u Beogradu, predvodeći ekipu predstave „Hormoni” Mile Mašović Nikolić u režiji Alise Stojanović na gostovanju u Ateljeu 212.

Ivani Mrvaljević ne nedostaju energija i dobre ideje, spremna je da se zarad umetnosti uhvati u koštac i sa najdelikatnijih projektima. Okupi rediteljsku reprezentaciju u protekle tri sezone pod okrilje Gradskog pozorišta u Podgorici, koje još uvek nema matičnu scenu, nije nimalo lako. Proteklih sezona svoje scenske poetike u ovoj teatarskoj kući predstavili su Stefan Sablić, Jagoš Marković i Gorčin Stojanović, poljski reditelj Jaroslav Antonijuk, a pozorišno umeće pokazale su i Alisa Stojanović, Snežana Trišić, Anja Suša... Na lutkarskoj sceni ovih dana ruski reditelj Evgenij Ibrahimov režira predstavu za najmlađe „Bajka o ribaru i ribici”, prema tekstu Igora Bojovića. Premijera je 5. juna.

– Naš ansambl mnogo radi. Nevoljno sam se prihvatila obaveze da predvodim ovu kuću, s obzirom na to da sam magistrirala filmsku produkciju na Univerzitetu u Torinu, ali u Crnoj Gori sam profesionalne planove mogla da realizujem samo kao direktorka Gradskog pozorišta u Podgorici – kaže Mrvaljevićka, koja je diplomirala glumu na Fakultetu dramskih umetnosti na Cetinju u klasi Bore Stjepanovića.

Kao studentkinja sa svojim kolegama oformila je akademsku scenu „Art”, sa kojom je pravila predstave malih formi. U međuvremenu se oprobala i kao umetnička direktorka Zetskog doma na Cetinju, ali, kako kaže, na tom mestu se osećala „sputano i nesigurno” i povukla se. Svoje utočište pre tri godine našla je u Gradskom pozorištu u Podgorici, koje trenutno ima 40 zaposlenih, od toga 16 profesionalnih glumaca. Do 1999. ovo pozorište je funkcionisalo kao pozorište za decu, zato, kao jedini profesionali teatar za decu i mlade, imaju obavezu da rade i za najmlađu publiku. U okviru ove pozorišne kuće pokrenut je i konkurs za najbolji tekst za decu i mlade, koji svake godine iznedri nove dramske tekstove za najmlađe.

– Vrlo mi je zamorno kao glumici da istrajem na ovom poslu, posebno ako govorimo i o pozorištu za mlade, gde moramo da stvaramo publiku i da duboko promišljamo o svakom repertoarskom potezu. Političke strukture treba ubediti da su pozorište i kultura važni, pogotovo za jednu malu Crnu Goru. Zato unapred brižljivo biramo projekte, a koliko je to mukotrpan posao govori i to da, recimo, ugovaranje termina za saradnju sa Borisom Liješevićem traje preko dve godine – objašnjava naša sagovornica.