Свеж репертоар лечи клаустрофобију

– Желимо да Градско позориште у Подгорици постане стециште интернационалних уметника. Желимо да мешамо енергије, јер нам је клаустрофобије на овим просторима свима преко главе. Зато истрајавамо у томе да у наредној сезони репертоар освежимо комадима које ће радити редитељи Милан Караџић и Борис Лијешевић – каже Ивана Мрваљевић, директорка Градског позоришта у Подгорици, која је недавно боравила у Београду, предводећи екипу представе „Хормони” Миле Машовић Николић у режији Алисе Стојановић на гостовању у Атељеу 212.

Ивани Мрваљевић не недостају енергија и добре идеје, спремна је да се зарад уметности ухвати у коштац и са најделикатнијих пројектима. Окупи редитељску репрезентацију у протекле три сезоне под окриље Градског позоришта у Подгорици, које још увек нема матичну сцену, није нимало лако. Протеклих сезона своје сценске поетике у овој театарској кући представили су Стефан Саблић, Јагош Марковић и Горчин Стојановић, пољски редитељ Јарослав Антонијук, а позоришно умеће показале су и Алиса Стојановић, Снежана Тришић, Ања Суша... На луткарској сцени ових дана руски редитељ Евгениј Ибрахимов режира представу за најмлађе „Бајка о рибару и рибици”, према тексту Игора Бојовића. Премијера је 5. јуна.

– Наш ансамбл много ради. Невољно сам се прихватила обавезе да предводим ову кућу, с обзиром на то да сам магистрирала филмску продукцију на Универзитету у Торину, али у Црној Гори сам професионалне планове могла да реализујем само као директорка Градског позоришта у Подгорици – каже Мрваљевићка, која је дипломирала глуму на Факултету драмских уметности на Цетињу у класи Боре Стјепановића.

Као студенткиња са својим колегама оформила је академску сцену „Арт”, са којом је правила представе малих форми. У међувремену се опробала и као уметничка директорка Зетског дома на Цетињу, али, како каже, на том месту се осећала „спутано и несигурно” и повукла се. Своје уточиште пре три године нашла је у Градском позоришту у Подгорици, које тренутно има 40 запослених, од тога 16 професионалних глумаца. До 1999. ово позориште је функционисало као позориште за децу, зато, као једини професионали театар за децу и младе, имају обавезу да раде и за најмлађу публику. У оквиру ове позоришне куће покренут је и конкурс за најбољи текст за децу и младе, који сваке године изнедри нове драмске текстове за најмлађе.

– Врло ми је заморно као глумици да истрајем на овом послу, посебно ако говоримо и о позоришту за младе, где морамо да стварамо публику и да дубоко промишљамо о сваком репертоарском потезу. Политичке структуре треба убедити да су позориште и култура важни, поготово за једну малу Црну Гору. Зато унапред брижљиво бирамо пројекте, а колико је то мукотрпан посао говори и то да, рецимо, уговарање термина за сарадњу са Борисом Лијешевићем траје преко две године – објашњава наша саговорница.