Veridba je dugo trajala

Književni motiv mrtve drage i mrtvog dragog na filmu se pokazuje najviše potentnim kroz melodramski siže. Ali ako načinimo osvrt na savremeni, kako holivudski tako i autorski, evropski film, primećujemo žanrovske iskorake u fantastiku, horor, natprirodni triler, čak i elemente crnog humora.

Retki su primeri ovog motiva koji nije žanrovski pomeren – testamentarno ostvarenje Džona Hjustona od pre dve decenije, Mrtvi, zasnovano na Džojsovim Dablincima, donosi snažnu emotivnu scenu evokacije davne i neostvarene ljubavi, sećanje na mrtvog dragog koga je junakinja (lik Anđelike Hjuston) nekada davno odbacila. Francuski reditelj, Žan Pjer Žene, nakon Čudesne sudbine Amelije Pulen, vratio je motiv mrtvog dragog u jedan prepoznatljiv kontekst – rat. U ostvarenju sugestivnog naslova, Veridba je dugo trajala, junakinja (i ovog puta, Odri Tatu) ne prihvata činjenicu da je njen verenik poginuo u Prvom svetskom ratu i kreće u dugu i iscrpljujuću potragu za njim.

Od Drakule do Frankenštajna

Britanac Džo Rajt, ekranizujući Makjuanov roman Iskupljenje (videćemo ga na predstojećem Festu), takođe kroz dominantni ton ratne melodrame, u Drugom svetskom ratu, donosi motiv mrtvog dragog u više nego stilski svedenom, a efektnom ključu, uz sugestivnu glumačku igru Kire Najlti i Džejmsa Mekevoja.

Tamo gde je smrt, pored suza, najčešća je i jeza – neretko se motiv mrtvih ljubavnika zaodeva u horor i fantastične sižee. U naučnofantastičnoj meditativnoj i ontološkoj filmskoj studiji Andreja Tarkovskog, Solarisu, iz ne tako davnih sedamdesetih godina prošlog veka, junaka proganjaju reminiscencije na umrlu ženu – traumatizovan kontaktom sa čudesnim informatičkim pulsirajućim okeanom, on vodi razgovore sa jezovitom prikazom mrtve drage, koja na trenutke postaje proganjajući objekat. U svojoj ekranizaciji Drakule Brema Stokera, koja otvara dekadu devedesetih, Frensis Ford Kopola očovečuje mitologizovanog vampira (sjajna rola Garija Oldmana) upravo ljubavlju prema mrtvoj dragoj, a njena inkarnacija je mlada Engleskinja (Vinona Rajder). U ostvarenju Meri Šelin Frankenštajn, reditelj Kenet Brana venčava nesrećnog Frankenštajna sa njegovom nakaznom nevestom (Robert de Niro i Helen Bonam Karter) – dramsko opravdanje postojanja Frankenštajnovog lika je zapravo žudnja za mrtvom dragom. U savremenoj holivudskoj gotskoj priči reditelja Džonata Glejzera, Rođenje, mlada udovica (Nikol Kidman) pred novom udajom dobija opominjući znak – nepoznati dečak predstavlja joj se kao inkarnacija preminulog supruga i odvraća je od udaje. Rođenje donosi inscenaciju duboke traume usled gubitka voljenog objekta. Bizarni i začudni Tim Barton takođe polazi od motiva mrtve drage u svom animiranom (!) ostvarenju Mrtva nevesta – ironizujući ovaj motiv, on ga pervertira u progoniteljski. (Barton, inače, teške emocije najčešće i sublimira kroz humor).

Ove prilično uspešne žanrovske varijacije dokazuju da je veliki izazov baviti se motivom mrtvih ljubavnika. Bioskopski aktuelna zuckerwasser melodramica, P.S. Volim te Ričarda Lagravanezea, prodaje u bescenje zlata vredan motiv – mrtvi dragi (Žerar Batler) intenzivno je prisutan u životu mlade udovice (Hilari Svonk) putem naknadno čitanih pisama. P.S. Volim te daleko zaostaje iza ionako problematičnog Duha Džerija Cukera sa Demi Mur i Patrikom Svejzijem.

Venčanica kao crnina

Konačno, domaća i eks-ju kinematografija poprilično oskudevaju u eksploataciji ovog romantičarskog i melodramskog motiva. Ako izuzmemo ovlaš dotaknuti motiv u lezbijskoj ljubavi u Finim mrtvim djevojkama Dalibora Matanića, savremeni eks-ju film ne gaji posebnu ljubav prema mrtvim dragima. Ipak, kao što je u mnogo čemu demantovao savremeni srpski film i načinio kvantni skok, Čarlston za Ognjenku Uroša Stojanovića vratio je motiv mrtvog dragog u srpsku melodramu. Ovaj motiv je u sasvim drugom planu u odnosu na glavni dramski tok, ali je čvrsto utkan u narativne podzemne tokove. Zapravo, sve nešto starije, sredovečne i psihoseksualno inicirane žene imaginarnog sela Pokrpa boluju za svojim mrtvim dragima, nastradalim u balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu. Muškarci se javljaju kao prikaze u sceni kolektivnog transa žena izazvanog magijskim činodejstvom rakije paukovače. Jedino kroz takvu inkantaciju je moguće komunicirati sa svetom mrtvih muževa i ljubavnika. No, najplastičniji je lik Mlade, nikad poljubljene neveste, koja će sve vreme, i nakon odlaska supruga u rat, nositi neuprljanu venčanicu kao znak, kao večnu stigmu. Ta venčanica je konstanta, ništa drugo do crnina. Njihove usne nikada se nisu ni dotakle. Scena nevoljnog odvođenja supruga izvedena je u slou-moušnu, evocirajući tako narodne balade, poput Smrti Omera i Merime. I Mlada je zapravo mrtva, njena egzistencija svedena je gotovo na vegetiranje, ona je zanemela od šoka. Jedino progovara kada moli Ognjenkinog muškarca za poljubac.

Iako je film zakoračio u svoje drugo stoleće, njegovu vitalnost i dalje održavaju pripovesti o mrtvim, nikad neprežaljenim ljubavima. S vremena na vreme, film dostojno vraća poeziji svoj dug.