Веридба је дуго трајала

Књижевни мотив мртве драге и мртвог драгог на филму се показује највише потентним кроз мелодрамски сиже. Али ако начинимо осврт на савремени, како холивудски тако и ауторски, европски филм, примећујемо жанровске искораке у фантастику, хорор, натприродни трилер, чак и елементе црног хумора.

Ретки су примери овог мотива који није жанровски померен – тестаментарно остварење Џона Хјустона од пре две деценије, Мртви, засновано на Џојсовим Даблинцима, доноси снажну емотивну сцену евокације давне и неостварене љубави, сећање на мртвог драгог кога је јунакиња (лик Анђелике Хјустон) некада давно одбацила. Француски редитељ, Жан Пјер Жене, након Чудесне судбине Амелије Пулен, вратио је мотив мртвог драгог у један препознатљив контекст – рат. У остварењу сугестивног наслова, Веридба је дуго трајала, јунакиња (и овог пута, Одри Тату) не прихвата чињеницу да је њен вереник погинуо у Првом светском рату и креће у дугу и исцрпљујућу потрагу за њим.

Од Дракуле до Франкенштајна

Британац Џо Рајт, екранизујући Макјуанов роман Искупљење (видећемо га на предстојећем Фесту), такође кроз доминантни тон ратне мелодраме, у Другом светском рату, доноси мотив мртвог драгог у више него стилски сведеном, а ефектном кључу, уз сугестивну глумачку игру Кире Најлти и Џејмса Мекевоја.

Тамо где је смрт, поред суза, најчешћа је и језа – неретко се мотив мртвих љубавника заодева у хорор и фантастичне сижее. У научнофантастичној медитативној и онтолошкој филмској студији Андреја Тарковског, Соларису, из не тако давних седамдесетих година прошлог века, јунака прогањају реминисценције на умрлу жену – трауматизован контактом са чудесним информатичким пулсирајућим океаном, он води разговоре са језовитом приказом мртве драге, која на тренутке постаје прогањајући објекат. У својој екранизацији Дракуле Брема Стокера, која отвара декаду деведесетих, Френсис Форд Копола очовечује митологизованог вампира (сјајна рола Гарија Олдмана) управо љубављу према мртвој драгој, а њена инкарнација је млада Енглескиња (Винона Рајдер). У остварењу Мери Шелин Франкенштајн, редитељ Кенет Брана венчава несрећног Франкенштајна са његовом наказном невестом (Роберт де Ниро и Хелен Бонам Картер) – драмско оправдање постојања Франкенштајновог лика је заправо жудња за мртвом драгом. У савременој холивудској готској причи редитеља Џоната Глејзера, Рођење, млада удовица (Никол Кидман) пред новом удајом добија опомињући знак – непознати дечак представља јој се као инкарнација преминулог супруга и одвраћа је од удаје. Рођење доноси инсценацију дубоке трауме услед губитка вољеног објекта. Бизарни и зачудни Тим Бартон такође полази од мотива мртве драге у свом анимираном (!) остварењу Мртва невеста – иронизујући овај мотив, он га первертира у прогонитељски. (Бартон, иначе, тешке емоције најчешће и сублимира кроз хумор).

Ове прилично успешне жанровске варијације доказују да је велики изазов бавити се мотивом мртвих љубавника. Биоскопски актуелна zuckerwasser мелодрамица, П.С. Волим те Ричарда Лаграванезеа, продаје у бесцење злата вредан мотив – мртви драги (Жерар Батлер) интензивно је присутан у животу младе удовице (Хилари Свонк) путем накнадно читаних писама. П.С. Волим те далеко заостаје иза ионако проблематичног Духа Џерија Цукера са Деми Мур и Патриком Свејзијем.

Венчаница као црнина

Коначно, домаћа и екс-ју кинематографија поприлично оскудевају у експлоатацији овог романтичарског и мелодрамског мотива. Ако изузмемо овлаш дотакнути мотив у лезбијској љубави у Финим мртвим дјевојкама Далибора Матанића, савремени екс-ју филм не гаји посебну љубав према мртвим драгима. Ипак, као што је у много чему демантовао савремени српски филм и начинио квантни скок, Чарлстон за Огњенку Уроша Стојановића вратио је мотив мртвог драгог у српску мелодраму. Овај мотив је у сасвим другом плану у односу на главни драмски ток, али је чврсто уткан у наративне подземне токове. Заправо, све нешто старије, средовечне и психосексуално инициране жене имагинарног села Покрпа болују за својим мртвим драгима, настрадалим у балканским ратовима и Првом светском рату. Мушкарци се јављају као приказе у сцени колективног транса жена изазваног магијским чинодејством ракије пауковаче. Једино кроз такву инкантацију је могуће комуницирати са светом мртвих мужева и љубавника. Но, најпластичнији је лик Младе, никад пољубљене невесте, која ће све време, и након одласка супруга у рат, носити неупрљану венчаницу као знак, као вечну стигму. Та венчаница је константа, ништа друго до црнина. Њихове усне никада се нису ни дотакле. Сцена невољног одвођења супруга изведена је у слоу-моушну, евоцирајући тако народне баладе, попут Смрти Омера и Мериме. И Млада је заправо мртва, њена егзистенција сведена је готово на вегетирање, она је занемела од шока. Једино проговара када моли Огњенкиног мушкарца за пољубац.

Иако је филм закорачио у своје друго столеће, његову виталност и даље одржавају приповести о мртвим, никад непрежаљеним љубавима. С времена на време, филм достојно враћа поезији свој дуг.