Kada će se Šumadija ponovo dičiti svojim imenom

– Šumadija je s pravom dobila taj naziv, ali odavno. Čak 85 odsto teritorije tadašnje Srbije, 1801. godine, bio je „zeleni okean”, šuma. Procenjivano je da je tada nas bilo svega 141.000. Počelo je doseljavanje, a sa njim i krčenje šuma, besomučna seča, da bi 1945. svega petina Srbije bila pod drvećem. To je najveća ekološka katastrofa o kojoj se malo priča – kaže za „Politiku doktor  Predrag Aleksić, vršilac dužnosti direktora „Srbijašuma”.

Srbija obnavlja svoje šume. Dokle se stiglo?

Od sebe ne možemo. Poslednja dva veka bilo je teško nama i teško šumi. Za život nismo imali mnogo, tek drva, malo rude i svinja. A i te svinje su jele žir. Obični ljudi ne znaju da drveće koje niče iz panja posečenog nije isto kao i ono niklo iz semena. Nekontrolisana seča dovela je do toga da sada imamo manje kvalitetno drvo, kraćeg veka sa lošijim ekološkim funkcijama. Mi šumari to merimo po prosečnoj zapremini drveta po hektaru. Posle Drugog svetskog rata ona je bila 50 kubika po hektaru, dakle četiri-pet puta manja nego što to može. Sada smo na oko 170 kubika po hektaru. I Šumadija će moći ponovo da se diči svojim imenom za tridesetak godina.

Drvo se seklo iz potrebe, neznanja, ali i bahatosti. Šta se radi na obnovi?

Sada imamo oko 30 odsto teritorije pod šumom, sa šikarama i šibljacima 34. Zadatak nas šumara i države jeste da od tih panjevača formiramo šume iz semenki. U šumarstvu se to kaže: Od setve do žetve treba i 100 godina. Uspeli smo mi da skoro sve državne površine pošumimo, ostali su nepristupačni kamenjari. Ali, milion hektara privatne zemlje u Srbiji je zaparloženo, zaraslo u trnje i korov. To je samo zemlja pete kategorije koju treba pošumiti. Naravno da za to nije ona crnica pored Morave. Ona je za povrće, papriku...

Mi svoju ekološku, ali i ekonomsku ulogu izvršavamo. Podelimo godišnje dva-tri miliona sadnica vlasnicima koji to ipak posade uz našu pomoć i savete.

Na državnoj zemlji prirast nam je 3,3 miliona kubika drveta godišnje. Manje od polovine posečemo i tako se stvara stalni prirast. Ali, kao što rekoh, trećina je kvalitetno drvo koje se tehnički može iskoristiti za građu, nameštaj, sve ostalo se spali, ode u dim kao ogrev.

Koliko država ima od svega koristi?

Godišnji prihod „Srbijašuma” kao javnog preduzeća je oko 53,8 miliona evra. Tri odsto od toga odlazi u budžet. E sad, kao uporedive zemlje po šumskim površinama sa nama su  Slovačka i Austrija. A državno austrijsko preduzeće obrne 114 miliona evra. Da neko ne bi pomislio da smo kao monopolisti u povlašćenom položaju valja reći i da 3.300 radnika ima u proseku plate tek nešto veće od 40.000 dinara, ispod proseka. Trećina zaposlenih su šumari, baš oni koji ih čuvaju. I samo kao profesor moram da kažem da od 42 predmeta na Šumarskom fakultetu, samo jedan se odnosi na to kako se seku šume.

A i ja malo kao Goran da pitam i za druge koristi od drveća, ekološke, klimatske…

„Srbijašume” gazduju nad 2,25 miliona hektara i to je nešto više od polovine svih šuma. Ostatak je u privatnom vlasništvu. Neznanje, ali i siromaštvo su problemi. I deca znaju da šume štite od erozija, da se ne bi ovoliko zagrejali da šuma ima više, produkuju kiseonik,.. Ali mi najkvalitetnije drvo sečemo do panja. I privatnici su obavezni da slušaju šumare i seku samo obeleženo drveće, ali to se često ne poštuje. Najveći problemi su kod Vranja. Gde je veće siromaštvo, veća je i seča. Potpuno su bez zaštite šume u kopnenoj zoni bezbednosti. Oni sa druge strane granice upadaju bez problema i seku. Oko 500.000 kubika drveta je nestalo, što je približno 2,5 milijardi dinara štete, ono najvažnije, ekološka šteta ne može da se kvantifikuje.

Novo gorivo je pelet. Da li se to pravi od šumskog otpada?

U razvijenim državama koje daju subvencije da, kod nas najkvalitetnije drvo se prerađuje u pelet i odlazi u izvoz jer je za nas skupo. Imamo dosta fabrika, ali se ne koristi ta šumska biomasa koja truli. Imamo najjeftiniju struju i radnu snagu i zato od oko milion kubika dobrog, a ne otpadnog drveta preradi se u pelet. To je, inače dobro gorivo, ali ga mi malo koristimo zbog cene. Na Zapadu su te fabrike usred šuma, kod nas ne.

Rešenje je pošumljavanje pomenutih milion hektara napuštenih njiva. To treba raditi sa brzorastućim vrstama drveća koje se može koristi za proizvodnju peleta i čipsa, koji je takođe posebna vrsta gorivog materijala. Korist imaju svi.

Važno je reći i da mi zapošljavamo do 2.000 ljudi plus ove stalno zaposlene. Tu je i oko 350 malih firmi, a sve je to uglavnom u planinskim, nepristupačnim delovima. Tako nam je i socijalna funkcija ispunjena. Zadržavamo narod tamo odakle svi beže.

„Srbijašume” upravljaju i zaštićenim područjima, imate svoja lovišta, bavite se turizmom. Juče ste obeležavali  Svetski dan zaštite životne sredine.

Da, slogan je „Sedam milijardi snova. Jedna planeta. Trošite pažljivo”. Misli se, naravno, na broj stanovnika i trošenje resursa poput šuma. Interesantno je da smo mi, 1972. godine kao Jugoslavija u Ujedinjenim nacijama, predložili da se obeležava ovaj dan.

„Srbijašume” upravljaju u ime države i sa 98 zaštićenih područja kao što je Golija, Stara planina, Deli Jovan, a vama bliže je Avala, Košutnjak, Miljakovačka šuma,...

Ostvarujemo dodatne prihode od lovnog turizma, ali tu smo prevashodno da bi sačuvali prirodu. Zato, recimo i jesmo često u raskoraku sa „Skijalištima Srbije”. Na Staroj planini je, eto, izgrađen jedan hotel, ski-staze i ništa od infrastrukture...