Gradska periferija

Nekako sam, dugo pišući o Beogradu, vazda izostavljao da pomenem njegovu divnu periferiju. Bez ikakve namere. Naročito ne loše. Jednostavno, iznova mi se potkradala greška kojoj mnogi robujemo da: kada kažemo Beograd – mislimo samo na gradsko jezgro. Na betonske „jasle” koje nam život znače, zaboravljajući da nešto drugo njima znači život: periferija, naravno.

Pri tom, ne mislim na klonirana naselja koja od postanja pate što nisu bliže Terazijama, već na one delove grada kojima je najlepše baš tu gde su i zbog kojih jedino Terazije mogu da tuguju što im nisu bliže – beogradska sela. Eto, na njih mislim kada kažem: „Divna gradska periferija”.

Jer, nisu se ona molećivo svila oko grada, već je grad nadmeno izrastao iz njih, volšebno zaboravljajući da je ispod asfaltnih masiva još ona ista, pitoma crnica koja se na desetinu kilometara od Slavije i dalje ore, i dalje rađa...

Mislim na čiču u opancima, sa čijeg se senika „Beograđanka” jasnije vidi nego iz mnogih stanova, al` njemu to – baš ništa ne znači. Jednako kao i činjenica da je i rođenjem i starinom veći Beograđanin od mnogih, sa čijih se prozora ne vidi njegov senik, ali su skorojevićkom svešću zauvek zabravljeni u periferiji daleke provincije... Za njih je ovaj grad tek golemo parking mesto za novi džip.

Mislim i na traktor u žitu, kraj potoka, i zaspalog traktoristu u bagremaru, a na traktoru – beogradske „tablice”... I na petla mislim, što zorom pomami seoske kerove u lavež i mahniti trk ulicom, koja se iz centra grada, pa preko tri brda, protegla dotle. Prvi joj je kućevni broj negde nasred Trga Nikole Pašića, a poslednji, krečom ispisan preko leđa starog plehanog poslužavnika i ukucan u dedovsku lipu, poviše bunara...

Jeste, mislim i na male, neugledne vašare, što prestravljeni rogobatnošću, zaobilaze grad i o preslavama obilaze njegova sela. Na vašarski klaker i dotrajale karusele. I one „kruške”, što đuvegije u snazi tuku punom šakom ne bi li zapali za oko kakvoj nevesti.

Na one oronule zadružne domove u kojima su jedne na drugu „sele” i apoteka i pošta i berbernica i „zvanični” kabinet predsednika mesne zajednice, a pred njima, u stalnom zasedanju najstarije seoske glave što još bistre davnašnje političke prilike i nekadašnje bogate letine...

Mislim na one pitome ljude koji se, za razliku od nas, nisu otuđili jedni od drugih. Mislim na one čije se kuće još zidaju na mobu kojoj se svako odaziva i koja se svakome uzvraća. Na one koji poštare obavezno svraćaju u kuću, spavaju s otključanim vratima, viču preko ulice da pozdrave starije...

Naravno, mislim i na slavne rakidžijske kazane i mirisne oblake prve „ljute”, što ih vetrovi spuste ka gradu. Na ljubomorno čuvanu litru „domaće” s periferije koja se, po navici, sakriva iza ostalih flaša u preplaćenim kućnim bifeima. Do neke zgode koja je zaslužuje.

Mislim, evo zagledan u naše dve čarobne reke, kako su i one stigle u grad s periferije i kako, kao jedna, zamućene gradskom teskobom, beže, opet na periferiju...

Zbog svega ovog, zbog učinjenog i neučinjenog, zbog sve nepravde koju si zbog grada istrpela, periferijo draga, evo, od sveg srca – izvini!

Oprosti što si na marginama naših interesovanja i oprosti što ćeš tu, verovatno, još zadugo biti.

Šta ćeš, iščilelo je iz pamćenja da su nekada i Dedinje i Senjak (ime dobio po senicima koju su se tu nalazili), Novi Beograd... bili periferija. Ali, ne žali ni za čim. Da je ovde toliko dobro ne bi se grad širio ka tebi, već bi ti žurila ka njemu...

Samo, kada te sutra oiviče asfaltom i podignu ti soliterske „krajputaše”, ne zaboravi i ti šta si i gde nekada bila. To je ipak odlika nas ljudi...