Градска периферија

Некако сам, дуго пишући о Београду, вазда изостављао да поменем његову дивну периферију. Без икакве намере. Нарочито не лоше. Једноставно, изнова ми се поткрадала грешка којој многи робујемо да: када кажемо Београд – мислимо само на градско језгро. На бетонске „јасле” које нам живот значе, заборављајући да нешто друго њима значи живот: периферија, наравно.

При том, не мислим на клонирана насеља која од постања пате што нису ближе Теразијама, већ на оне делове града којима је најлепше баш ту где су и због којих једино Теразије могу да тугују што им нису ближе – београдска села. Eто, на њих мислим када кажем: „Дивна градска периферија”.

Јер, нису се она молећиво свила око града, већ је град надмено израстао из њих, волшебно заборављајући да је испод асфалтних масива још она иста, питома црница која се на десетину километара од Славије и даље оре, и даље рађа...

Мислим на чичу у опанцима, са чијег се сеника „Београђанка” јасније види него из многих станова, ал` њему то – баш ништа не значи. Једнако као и чињеница да је и рођењем и старином већи Београђанин од многих, са чијих се прозора не види његов сеник, али су скоројевићком свешћу заувек забрављени у периферији далеке провинције... За њих је овај град тек големо паркинг место за нови џип.

Мислим и на трактор у житу, крај потока, и заспалог трактористу у багремару, а на трактору – београдске „таблице”... И на петла мислим, што зором помами сеоске керове у лавеж и махнити трк улицом, која се из центра града, па преко три брда, протегла дотле. Први јој је кућевни број негде насред Трга Николе Пашића, а последњи, кречом исписан преко леђа старог плеханог послужавника и укуцан у дедовску липу, повише бунара...

Јесте, мислим и на мале, неугледне вашаре, што престрављени рогобатношћу, заобилазе град и о преславама обилазе његова села. На вашарски клакер и дотрајале каруселе. И оне „крушке”, што ђувегије у снази туку пуном шаком не би ли запали за око каквој невести.

На оне оронуле задружне домове у којима су једне на другу „селе” и апотека и пошта и берберница и „званични” кабинет председника месне заједнице, а пред њима, у сталном заседању најстарије сеоске главе што још бистре давнашње политичке прилике и некадашње богате летине...

Мислим на оне питоме људе који се, за разлику од нас, нису отуђили једни од других. Мислим на оне чије се куће још зидају на мобу којој се свако одазива и која се свакоме узвраћа. На оне који поштаре обавезно свраћају у кућу, спавају с откључаним вратима, вичу преко улице да поздраве старије...

Наравно, мислим и на славне ракиџијске казане и мирисне облаке прве „љуте”, што их ветрови спусте ка граду. На љубоморно чувану литру „домаће” с периферије која се, по навици, сакрива иза осталих флаша у преплаћеним кућним бифеима. До неке згоде која је заслужује.

Мислим, ево загледан у наше две чаробне реке, како су и оне стигле у град с периферије и како, као једна, замућене градском тескобом, беже, опет на периферију...

Због свега овог, због учињеног и неучињеног, због све неправде коју си због града истрпела, периферијо драга, ево, од свег срца – извини!

Опрости што си на маргинама наших интересовања и опрости што ћеш ту, вероватно, још задуго бити.

Шта ћеш, ишчилело је из памћења да су некада и Дедиње и Сењак (име добио по сеницима коју су се ту налазили), Нови Београд... били периферија. Али, не жали ни за чим. Да је овде толико добро не би се град ширио ка теби, већ би ти журила ка њему...

Само, када те сутра оивиче асфалтом и подигну ти солитерске „крајпуташе”, не заборави и ти шта си и где некада била. То је ипак одлика нас људи...