Mleko više ne hrani gazdinstvo

Subotica – U četiri ujutru, Janoš Čajkaš prvo uključi radio, da preko zvučnika, montiranih u staji, probudi svojih devet krava. Nakon toga kreće naporni radni dan ratara i stočara, ali na kraju malo je razloga za zadovoljstvo. Zbog toga je njegova supruga Suzana bila među revoltiranim proizvođačima mleka koji su ga nedavno, u znak protesta, besplatno delili građanima.

– Otkupna cena mleka od u proseku 28 dinara nije se menjala u poslednjih pet godina, a za sve to vreme troškovi života, kao i obrade zemlje neprestano rastu – navodi Suzana.

Porodica Čajkaš ima dugo iskustvo u proizvodnji mleka, od 1981. godine imaju krave muzare, a Suzana je ovaj posao podelila sa mužem kada se udala pre 20 godina. – Imali smo obično pet krava u staji i od toga se uvek lepo živelo, ali sada, iako imamo devet krava muzara rase domaći simental, ne uspevamo da pokrijemo troškove – objašnjava nam Suzana.

Nezadovoljstvo poljoprivrednika nije bezrazložno, što potkrepljuje činjenicama: 1996. godine imali su pet krava i za mleko svakog meseca dobijali oko hiljadu tadašnjih nemačkih maraka.

– Sa tim novcem živeli smo veoma galantno – kaže Suzana.

Postepeno su uvećavali broj krava u staji, sada ih imaju devet i obično muzu oko pet, jer neke su steone ili ih, kako kaže, zasušuju, i otkupnoj stanici subotičke „Mlekare“ predaju u proseku oko tri hiljade litara mleka mesečno. Ovog aprila predali su 1.800 litara i za to dobili 67.000 dinara, a svaka tri meseca dobijaju i premiju od sedam dinara po litru.

– Novac od mleka čekamo da bismo ga uložili u ratarstvo, jer jednog bez drugog nema. Odmah kupujemo seme, zaštitu, potrebno je platiti i obradu 15 hektara zemlje, i ti troškovi neprestano rastu. Osim toga, rastu i troškovi zaštite krava, veterinar je svaki drugi dan u dvorištu i to se plaća nekoliko hiljada dinara. Ukoliko se dogodi neki ozbiljniji zdravstveni problem kod krava, to košta najmanje 100.000 dinara – navodi Suzana. To su sve troškovi koji brzo „otope“ podršku države.

Stado na gazdinstvu Čajkaševih je pre pet godina umatičeno, svaka krava ima svoj barkod koji se prilaže kod predaje mleka, o svakom grlu vodi se precizno knjigovodstvo, beleže i dokumentuju sve intervencije, svi prinosi i kvalitet mleka. Nakon tri godine počeli su da dobijaju godišnju subvenciju od države koja je nedavno utvrđena na 25.000 dinara po grlu.

Međutim, tas nikako ne preteže u korist proizvođača, a jedan od razloga je i to što ih, kako ona smatra, nepravedno oglobe i otkupljivači mleka.

– Nas četiri proizvođača koristimo jednu otkupnu stanicu, pa iako se uzorkuje svaka kanta mleka kod predaje, ukoliko su kod nekog mleka konstatovane somatske ćelije, kažnjavaju sve nas koji koristimo to otkupno mesto. Objašnjenje „Mlekare“ je da je onda „kontaminirano“ sve mleko u bazenu. Prošlog meseca, iako je naše mleko bilo zdravo, kaznili su nas sa 3.000 dinara, a bilo je slučajeva i da su penali bili 16.000 dinara. Ovako se ne ponašaju drugi otkupljivači mleka – kaže naša sagovornica.

Nepravednim smatra i to što im „Mlekara“ u proceni kvaliteta mleka vrednuje najviše 4,2 masne jedinice u litri mleka, a kada isto to mleko predaju laboratoriji Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu, rezultati pokazuju da ima između devet i 10 masnih jedinica u litri. Analizu na Poljoprivrednom fakultetu moraju da obave svakog meseca, jer je i to jedan od uslova da dobiju premiju za svoja grla.

Suzana kaže da je njihovo gazdinstvo sada na prekretnici. Nedavno su prodali kukuruz sa tri hektara koji su čuvali u čardaku, i njen muž bi da od tog novca kupe još jednu kravu.

– Protivim se tome, jer ulaganja više ne možemo da pokrijemo a ako proširimo stado ne preostaje nam drugo nego da ponovo izdvojimo oko dve hiljade evra i opremimo svoje otkupno mesto – ispričala nam je Suzana Čajkaš.