Uspravno saginjanje

Aleksandar Vučić je, spremnošću da ode u Srebrenicu, umnogome amortizovao udare koji su se spremali. To što je odluku o pozivu prepustio Bošnjacima u Sarajevu taktički je umešno.

U nepotrebno užarenoj atmosferi, koja uvek pogoduje ovdašnjim nacionalistima, premijer je prihvatio odgovornost. Njegove reči da je spreman da se sagne da bi Srbi hodali uspravno u nekoj drugoj zemlji bi odmah uvrstili u anale istorije.

Time međutim nije ukinuta misterija oko toga kojim su motivima bile vođene diplomate Njenog veličanstva kada su počele da pišu nacrt rezolucije o Srebrenici. Imam nekoliko pretpostavki.

Prva. Ako je svetu potreban dan u kome će se podsećati na genocide, a jeste, zar Kampućija ili Ruanda po razmerama zločina nisu ubedljivo genocidniji od Srebrenice? Ništa time ne nipodaštavam. Ili je bilo toliko važno da povod ne budu Azija ili Afrika, već najveće strahote u Evropi posle Drugog svetskog rata? Ni Crveni Kmeri, ni Huti i Tutsi, već Srbi.

Druga. Čak i mlađanim službenicima balkanskog deska Forin ofisa moralo je da bude jasno da će ovako sročen tekst nacrta rezolucije biti neprihvatljiv za Srbiju, što opet podrazumeva rast tenzije u regionu i udaljavanje, a ne približavanje Beograda i Sarajeva.

Treća. Ukoliko je namera bila da se Srbija ponovo prikaže kao nekonstruktivna, zar to nije sasvim kontraproduktivni udar na Vučića u vreme dok on dobija pohvale za svoj evrointegracioni entuzijazam i privrženost briselskom dijalogu?

Četvrta. Ako je cilj bio da se izvrši dodatni pritisak na Republiku Srpsku i njenog lidera, piscima nacrta moralo je da bude jasno da će Milorad Dodik takvu priliku iskoristiti da bi odmah pozvao Ruse u pomoć i zamolio ih da iskoriste pravo veta u Savetu bezbednosti UN.

Bilo bi tu još pretpostavki, ali rezultat je paradoksalan: Britanci su Rusima omogućili da energičnije ubace nogu u vrata Zapadnog Balkana. Ministar Sergej Lavrov dolivao je ulje na vatru ocenjujući predlog britanske rezolucije kao „antisrpski”.

Sve je ovo povod da se izvuku ozbiljne pouke čija je poruka opštijeg i vremenski neograničenog trajanja: polovična rešenja se u svetu politike pre ili kasnije pokažu kao manjkava.

Skupština Srbije nije 2010. imala hrabrosti da u Deklaraciju o Srebrenici ugradi reč „genocid”. Eufemistički je podržana presuda Tribunala u Hagu – koja eksplicitno pominje genocid – ali je iz razloga populizma ona proterana iz srpskog teksta. Posao dopola urađen. Nedorečenost Deklaracije kritičari su od tada često koristili kao argument da Srbija nije spremna da prizna genocid, baš kao što to ni do danas nije učinila Republika Srpska.

Da je bilo više hrabrosti 2010, Srbiji danas ne bi zatezali omču povodom Srebrenice. Izbegla bi i britansko manipulisanje i rusko uplitanje.

Ako ne platiš na mostu, platićeš na ćupriji. Četvrta dimenzija, vreme, u politici je barem toliko važna kao i u fizici.