Усправно сагињање

Александар Вучић је, спремношћу да оде у Сребреницу, умногоме амортизовао ударе који су се спремали. То што је одлуку о позиву препустио Бошњацима у Сарајеву тактички је умешно.

У непотребно ужареној атмосфери, која увек погодује овдашњим националистима, премијер је прихватио одговорност. Његове речи да је спреман да се сагне да би Срби ходали усправно у некој другој земљи би одмах уврстили у анале историје.

Тиме међутим није укинута мистерија око тога којим су мотивима биле вођене дипломате Њеног величанства када су почеле да пишу нацрт резолуције о Сребреници. Имам неколико претпоставки.

Прва. Ако је свету потребан дан у коме ће се подсећати на геноциде, а јесте, зар Кампућија или Руанда по размерама злочина нису убедљиво геноциднији од Сребренице? Ништа тиме не ниподаштавам. Или је било толико важно да повод не буду Азија или Африка, већ највеће страхоте у Европи после Другог светског рата? Ни Црвени Кмери, ни Хути и Тутси, већ Срби.

Друга. Чак и млађаним службеницима балканског деска Форин офиса морало је да буде јасно да ће овако срочен текст нацрта резолуције бити неприхватљив за Србију, што опет подразумева раст тензије у региону и удаљавање, а не приближавање Београда и Сарајева.

Трећа. Уколико је намера била да се Србија поново прикаже као неконструктивна, зар то није сасвим контрапродуктивни удар на Вучића у време док он добија похвале за свој евроинтеграциони ентузијазам и приврженост бриселском дијалогу?

Четврта. Ако је циљ био да се изврши додатни притисак на Републику Српску и њеног лидера, писцима нацрта морало је да буде јасно да ће Милорад Додик такву прилику искористити да би одмах позвао Русе у помоћ и замолио их да искористе право вета у Савету безбедности УН.

Било би ту још претпоставки, али резултат је парадоксалан: Британци су Русима омогућили да енергичније убаце ногу у врата Западног Балкана. Министар Сергеј Лавров доливао је уље на ватру оцењујући предлог британске резолуције као „антисрпски”.

Све је ово повод да се извуку озбиљне поуке чија је порука општијег и временски неограниченог трајања: половична решења се у свету политике пре или касније покажу као мањкава.

Скупштина Србије није 2010. имала храбрости да у Декларацију о Сребреници угради реч „геноцид”. Еуфемистички је подржана пресуда Трибунала у Хагу – која експлицитно помиње геноцид – али је из разлога популизма она протерана из српског текста. Посао допола урађен. Недореченост Декларације критичари су од тада често користили као аргумент да Србија није спремна да призна геноцид, баш као што то ни до данас није учинила Република Српска.

Да је било више храбрости 2010, Србији данас не би затезали омчу поводом Сребренице. Избегла би и британско манипулисање и руско уплитање.

Ако не платиш на мосту, платићеш на ћуприји. Четврта димензија, време, у политици је барем толико важна као и у физици.