Složno bratstvo čuva korene

Vrane kod Užica – Juče se u Vranama Ravanjskim, kao i svake pete godine, tokom već tri decenije, okupila velika i složna familija Stevanović. Više od dvesta bližih i daljih rođaka: ostareli i tek stasali, s decom u naručju, ruku gospodstvenih i žuljevitih, odeveni i po poslednjoj modi i u narodna odela... Došli su ovde, u zavičaj predaka, na već sedmo okupljanje, kakva su započeli sredinom osamdesetih.

Neki su u ova šumovita brda prispeli iz podaljih gradova, prešli državne granice. Samo da se vide s rođacima, popričaju i provesele se, upitaju za zdravlje. Proveli su sate na putu, dolazeći iz Podgorice, Beograda, Višegrada, Pljevalja, Bijelog Polja, Vrnjačke Banje, Arilja i Užica da učvrste familijarne veze. Da ne zaborave korene.

Oni što su pisali porodični rodoslov pričaju da je pre dva i po veka u udaljeno idilično selo Vrane iz postojbine Morače, iz plemena Bratonožići, stigao Stevan sa sinom Milošem (drugi sin Novak ostao je tada u Morači). Došljaku se dopalo ovde, kraj Rzava, pa je tu podigao kuću i othranio potomstvo. Ovovremeni Stevanovi potomci – već jedanaesto koleno, razasuti po Srbiji, Crnoj Gori i BiH, koji se po pretku prezivaju Stevanovići ili Stefanovići (kako ih je koji matičar upisivao u stare knjige) – upriličili su ovaj susret. Neki i danas žive u onom delu Vrana gde se skućio njihov prvi predak, ognjište se nije ugasilo.

Neumorni organizatori ovog okupljanja, rođaci iz Užica Miodrag Mio Stevanović i Milivoje Džimo Stefanović, već tri decenije istrajavaju u toj tradiciji. Svake pete godine oko Vidovdana pozovu svoje bratstvenike da dođu u Vrane, gde ih dočekaju, zagrle, posluže...

– Mi smo složna familija, ni stariji ne pamte da se među nama neko zavadio. Udaljeni smo, a povremeno se čujemo i pomažemo jedni drugima. Mi stariji mlađe učimo da to održavaju, da se rođaci ne otuđe. Zato veze i traju – kazuje nam Mio Stevanović. – Ovaj skup je naš duhovni univerzitet jer razmenjujemo lepe misli, radost što se ovako slažemo, što smo mnogobrojni i nasmejani – dodaje Džimo, dok se pod šatrom, postavljenom kraj stare seoske škole, na stolove stavljaju ovali s pršutom, jagnjećim i prasećim pečenjem i odjekuje narodna pesma jednog orkestra.

Na ovo druženje stigli su i rođaci iz postojbine Morače, potomci Stevanovog drugog sina Novaka, koji žive širom Crne Gore. Predvode ih Rajko i Milan Stevanović, koji su došli sa desetak kršnih momaka, svojih sinova i sinovaca, jer, kako kažu, ove veze na mlađima ostaju.

– Treći put smo na ovom skupu bratstvenika, za koji smo saznali iz vašeg napisa u „Politici” o okupljanju održanom 2000. godine. Puno nam je srce, s rođacima smo razvili bliske veze, sad se posećujemo i dolazimo na svadbe. Pečenog ovna na rame, i nema granice koja će to zaustaviti – kaže Rajko i najavljuje još veći skup ovog bratstva već za narednu godinu, u postojbini, kod manastira Morača.

Sreću nije krio ni jedan od organizatora skupa Petar Stefanović, dugogodišnji uspešni direktor banaka iz Beograda. – Tri decenije se okupljamo i jedino smo bratstvo koje se tako dugo i masovno druži. Radost je što se i mladi priključuju. Politika našeg bratstva jeste politika dostojanstva i poštovanja – kaže.

Na ovom skupu prvi put su Stevanovići iz pljevaljskog sela Osoja i pribojskih Lapovića. – I naši koreni su iz Morače, došli smo da se upoznamo i uspostavimo veze – priča nam Pljevaljac Nole Stevanović.

A ovde je stigao i jedan Egipćanin, rodom iz Kaira. To je Ali Farahat Negi, koji je zet ovog bratstva. Živi u Beogradu, gde predaje arapski jezik i veronauku, a oženjen je Sandrom, ćerkom Miloša Stevanovića iz Vrana. – Ovde sam došao sa Sandrom i našim sinom Basarom, ovo je prava stvar. Mnogo volim srpsku srdačnost i toplinu – kaže nasmejani Ali.

Organizatori su tačno utvrdili: najstarije na okupljanju familije, obe sa po 91 letom, jesu Radika Stevanović iz Vrana i Olga Peruničić, rođena Stevanović, iz sela Roge. Najmlađa u bratstvu je beba Anđela Stevanović iz Beograda, rođena januara ove godine, čiji su roditelji Nenad i Olivera najmlađi bračni par.

Posle zajedničkog fotografisanja svih koji su došli, uz zdravice, pesme i igre, veselilo se do zore. Uz poznatu poruku – da nikad ne prekidaju veze i da se za pet godina svi ponovo okupe na ovom mestu.