Сложно братство чува корене

Вране код Ужица – Јуче се у Вранама Равањским, као и сваке пете године, током већ три деценије, окупила велика и сложна фамилија Стевановић. Више од двеста ближих и даљих рођака: остарели и тек стасали, с децом у наручју, руку господствених и жуљевитих, одевени и по последњој моди и у народна одела... Дошли су овде, у завичај предака, на већ седмо окупљање, каква су започели средином осамдесетих.

Неки су у ова шумовита брда приспели из подаљих градова, прешли државне границе. Само да се виде с рођацима, попричају и провеселе се, упитају за здравље. Провели су сате на путу, долазећи из Подгорице, Београда, Вишеграда, Пљеваља, Бијелог Поља, Врњачке Бање, Ариља и Ужица да учврсте фамилијарне везе. Да не забораве корене.

Они што су писали породични родослов причају да је пре два и по века у удаљено идилично село Вране из постојбине Мораче, из племена Братоножићи, стигао Стеван са сином Милошем (други син Новак остао је тада у Морачи). Дошљаку се допало овде, крај Рзава, па је ту подигао кућу и отхранио потомство. Ововремени Стеванови потомци – већ једанаесто колено, разасути по Србији, Црној Гори и БиХ, који се по претку презивају Стевановићи или Стефановићи (како их је који матичар уписивао у старе књиге) – уприличили су овај сусрет. Неки и данас живе у оном делу Врана где се скућио њихов први предак, огњиште се није угасило.

Неуморни организатори овог окупљања, рођаци из Ужица Миодраг Мио Стевановић и Миливоје Џимо Стефановић, већ три деценије истрајавају у тој традицији. Сваке пете године око Видовдана позову своје братственике да дођу у Вране, где их дочекају, загрле, послуже...

– Ми смо сложна фамилија, ни старији не памте да се међу нама неко завадио. Удаљени смо, а повремено се чујемо и помажемо једни другима. Ми старији млађе учимо да то одржавају, да се рођаци не отуђе. Зато везе и трају – казује нам Мио Стевановић. – Овај скуп је наш духовни универзитет јер размењујемо лепе мисли, радост што се овако слажемо, што смо многобројни и насмејани – додаје Џимо, док се под шатром, постављеном крај старе сеоске школе, на столове стављају овали с пршутом, јагњећим и прасећим печењем и одјекује народна песма једног оркестра.

На ово дружење стигли су и рођаци из постојбине Мораче, потомци Стевановог другог сина Новака, који живе широм Црне Горе. Предводе их Рајко и Милан Стевановић, који су дошли са десетак кршних момака, својих синова и синоваца, јер, како кажу, ове везе на млађима остају.

– Трећи пут смо на овом скупу братственика, за који смо сазнали из вашег написа у „Политици” о окупљању одржаном 2000. године. Пуно нам је срце, с рођацима смо развили блиске везе, сад се посећујемо и долазимо на свадбе. Печеног овна на раме, и нема границе која ће то зауставити – каже Рајко и најављује још већи скуп овог братства већ за наредну годину, у постојбини, код манастира Морача.

Срећу није крио ни један од организатора скупа Петар Стефановић, дугогодишњи успешни директор банака из Београда. – Три деценије се окупљамо и једино смо братство које се тако дуго и масовно дружи. Радост је што се и млади прикључују. Политика нашег братства јесте политика достојанства и поштовања – каже.

На овом скупу први пут су Стевановићи из пљеваљског села Осоја и прибојских Лаповића. – И наши корени су из Мораче, дошли смо да се упознамо и успоставимо везе – прича нам Пљеваљац Ноле Стевановић.

А овде је стигао и један Египћанин, родом из Каира. То је Али Фарахат Неги, који је зет овог братства. Живи у Београду, где предаје арапски језик и веронауку, а ожењен је Сандром, ћерком Милоша Стевановића из Врана. – Овде сам дошао са Сандром и нашим сином Басаром, ово је права ствар. Много волим српску срдачност и топлину – каже насмејани Али.

Организатори су тачно утврдили: најстарије на окупљању фамилије, обе са по 91 летом, јесу Радика Стевановић из Врана и Олга Перуничић, рођена Стевановић, из села Роге. Најмлађа у братству је беба Анђела Стевановић из Београда, рођена јануара ове године, чији су родитељи Ненад и Оливера најмлађи брачни пар.

После заједничког фотографисања свих који су дошли, уз здравице, песме и игре, веселило се до зоре. Уз познату поруку – да никад не прекидају везе и да се за пет година сви поново окупе на овом месту.