Đuza je bio glumcima roditelj

U prisustvu porodice, prijatelja i kolega juče je u Ateljeu 212 održana komemoracija glumcu Vlastimiru – Đuzi Stojiljkoviću (1929–2015). Među njima su bili Mira Banjac, Dragan Bjelogrlić, Vojislav Brajović, Ljubiša Samardžić, a o glumcu su govorili Svetozar Cvetković, Branimir Brstina, Svetlana Bojković, Feđa Stojanović, Nebojša Ilić, Boris Liješević i Nikola Ristanovski.

Glumac Nebojša Ilić istakao je da osim impresivne biografije, po pravilu pohvalnih kritika, i najznačajnijih nagrada koje se dodeljuju glumačkom esnafu, postoji još jedan utisak o ovom velikom glumcu.

– Đuza Stojiljković bio je naš pozorišni roditelj. Najbolji izdanak tek osnovane škole, čiji je bio jedan od prvih đaka, koji će zajedno sa svojim velikim profesorima artikulisati sve što mi danas znamo kao umetnost glume. Ti naši pozorišni roditelji svih ovih godina bili su i naš kompas, i sidro, i sigurni brod, i kopno. Kroz njih smo proveravali jesmo li mi stvarno glumci. Radimo li što i oni, ličimo li na njih. To ličimo – znači pripadamo li mi zaista njihovom plemenu. Davali smo sve od sebe da mu pripadamo. Stajali smo sa strane, u džepovima scene, i gledali na stotine puta kako igraju, koja sredstva koriste, gde se čuvaju, a gde se puste – rekao je Ilić.

 – Lupali smo glavu u bifeu, nas nekoliko novopridošlih u Atelje 212. Naravno bez rezultata. Đuza nas je ubeđivao da smo mi glumci, a ne on. Godinama kasnije igrali smo sa Đuzom na sceni. Povremeno i pred kamerama, i to doživljavali kao nešto normalno. Nikad nisam stvarno poverovao da je to baš normalno. Uvek sam negde osećao da je to ipak privilegija, da je to nešto što nas čini boljim glumcima –istakao je nebojša Ilić.

Branimir Brstina pomenuo je samo neke od 103 uloge Stojiljkovića koje je igrao u predstavama – Neprijatelj naroda, Marija Stjuart, Zver na mesecu, Šuma blista, Glembajevi, Otac na službenom putu, Ljubav i moda, Pozorište u kući, Stižu dolari, Laku noć deco, Montevideo, vidimo se...

Za Svetlanu Bojković Đuza je bio skroman, prijatan, nenametljiv, svežeg duha i jednostavne komunikacije, i kao takav voljen od cele glumačke porodice, a Feđa Stojanović podseća da je bio čovek pun dobronamernosti, radosti i topline. Đuza se nije oslanjao na talenat, šarm i harizmu, već je bio beskrajno vredan čovek, istakao je Tihomir Stanić, i sa prisutnima podelio sećanje sa gostovanja Ateljea 212 po Srbiji.

– Oluja, zakrčeni svi putevi. Svi već odustali da bilo gde krenu, sem glumaca. Dok putujemo, Đuza u uglu tiho govori: „Štrihujte, baš me briga. Ma, baš me briga.“ Stanić ga pita: „Đuzo, pričaš sam sa sobom?“ A on kaže: „Zamisli: sediš u toploj kući, završio si svoj komad. Postave ti taj komad u nekom pozorištu. Pitaju: ’Da li biste i vi došli po ovoj oluji na gostovanje?’ a ti im odgovoriš: ’Ma, skraćujte, baš me briga. Radite šta hoćete. Samo ne dopisujete!’”

Reditelj Boris Liješević ispričao je da je Đuza otišao sa osećanjem da nije dovoljno naučio, a to što je radio, dodao je, i nije se moglo naučiti. – Čitajući komentare na društvenim mrežama, čudim se kako je publika tako tačno uočila njegove najbolje osobine. Delio je i sa njima toplinu i blagost svoje ličnosti – dodao je reditelj.

M. S.